Пет векова прве кафане у Београду

Ове године се прославља велики кафански јубилеј, с обзиром на то да ова установа прославља тачно 500 година од оснивања у Београду. Према историјским записима, прва кафана у Београду отворена је 1522. године на Дорћолу. Услед турбулентне историје нашег града, немамо више информација о локацији или имену. Оно што нам је познато је да је прва кафана у Београду служила само кафу, те је стога и скована реч за њу кафа-на. Иако је кафана пореклом са Истока, интересантан је податак да је Стамбол, престоница Османског царства, прву кафану добио тек 1555. године. По чему је Османлијама Београд био тако значајан да би се у њему отворила кафана, само годину дана пошто је Сулејман Величанствени освојио Београд, и даље је непознаница.

Београдска кафана је значајна јер је услед географског позиционирања допринела да кафа продре у Европу. Кафа је на територији Европе први пут била послужена после битке код Мохача. Наиме, услови које су поражени Мађари морали да прихвате били су понижавајући, а на крају су били послужени црном кафом. Како до тада нису ни видели ни пробали кафу, сматрали су је додатним понижењем, па су по повратку у логор изјавили: „и као врхунац понижења смо морали да попијемо црну чорбу”. И данас у мађарском постоји изрека „црна чорба тек предстоји”, тј. најгоре тек долази.

Временом кафа постаје уносна роба и с уживањем се конзумира, те је касније дошло и до отварања чувених европских (пре свега бечких и париских) кафеа, који постају стециште ученог света и чија репутација не јењава до данас. Српска кафана је, сасвим природно, временом еволуирала, тако да није више место на којем се служи само (и искључиво) кафа, већ и разна друга пића, али и национална јела. Тако је наша кафана добила двојаку функцију: постала је бар, а и ресторан.

За друштвени живот Србије кафана је врло значајна институција јер се током 19. и 20. века у њој одржавају важна дешавања. Светоандрејска скупштина је одржана у Великој пивари од 30. новембра 1858. до 31. јануара 1859. године у Београду. Познато је да су политичке партије осниване у кафанама, као и спортска друштва. Прва сијалица у Београду засветлела је 1881. године у кафани „Хамбург”, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове, где се сада налази, баш згодно, зграда „Електродистрибуције”, док су чувена браћа Лимијер организовала прву биоскопску представу у кафани „Златни крст” на Теразијама.

О свим књижевним делима и песмама написаним у кафанама излишно је говорити, јер би списак био изузетно дугачак. Кафане су цветале и после светских ратова у Београду и Србији, јер су биле стециште уметника, политичких странака, еснафа, агитатора, шпијуна и многих других. Нажалост, чини се да су после 2000. кафане посустале, те је мноштво чувених и старих кафана престало са радом и затворено због разних правних и финансијских разлога. Ипак, не треба сматрати да су кафане ствар прошлости, и у ери друштвених мрежа чија су оне биле претеча, јер су и две године пандемије доказале колико су жива реч и контакт с вољеним особама битни. А кафане су увек ту, са својим особљем, да нас дочекају када одемо с пријатељима или породицом на кафу, чашицу ракије, ручак, па и на прославу годишњице брака, дипломирања, матуре… Преживеле су свашта за ових 500 година на немирном Балкану, сигурно ће преживети још толико. У то име, живели!

Милан Дробњак,
туристички водич и дипломирани филолог арабиста