Данашњи човек гледа, али не види

Награђивани француски писац Франк Буис (1965) гост је традиционалне манифестације „Молијерови дани” Француског института у Србији, у Београду, као и свог српског издавача „Ваганара”, који је објавио његов роман „Ниједне жене син” у сјајном преводу Јоване Илић. Ова невероватна и филмична приповест дословно физички обухвата читаоца, сва његова чула увлачи у сиже који ниже патње једне недужне девојке. Отац је продаје богатом насилнику како би прехранио породицу, док је за њу једини излаз из незамисливих патњи могућност да их запише иако је неука, да остави траг који ће неко наћи као наду у спасење...

Занимљиво је да је Буис годинама радио као професор биологије у Лиможу, а када се посветио писању и први роман објавио 2004. године, почео је да добија награде. Роман „Ниједне жене син” (из 2019.) прославио га је у Француској, одмах је преведен на више страних језика. Овенчан је признањима „Бабелио”, наградом читатељки часописа „Ел”, наградом књижара и признањем „Аудиолиб”. За наредни роман „Гутачи ветра” добио је награду „Жан Жионо”. Буис тренутно пише нови роман, има нову књигу за младе која ће изаћи на јесен, а адаптира три своја романа за стрипове.

Ваш роман „Ниједне жене син” написан, у традицији великих књижевних дела из 19. века истражује смисао људске патње, али исказује и велико поверење у реч. Има ли та патња смисао, осим да буде записана и упамћена?

Важан је начин на који ће бити забележена. Људска патња изражена је не само речима већ свим средствима уметности. Уметност може све да сублимира, типичан пример за то је грчка трагедија. Уметност нам омогућава да видимо до које границе људско биће може да издржи патње и на који начин то може да буде изражено. Речи не пружају сам смисао патњи, али служе томе да дају израз онима који пате, да им омогуће да искажу бол. А заправо читава људска драма је у томе како се уопште долази то тога да се таква туга доживи. Тако су на пример људи који су се вратили из концентрационих логора могли да пишу. Уметност је управо оно што нам омогућава да истрпимо бол, да разумемо себе и да се препознамо кроз универзални језик.

Овај роман различит је од ваше претходне књиге, али и од оне која је уследила после. Како је у вама настала ова прича о тешком животу једне жене?

Нисам имао никакву замисао да је напишем, код мене то увек функционише тако што ме опхрва неко осећање из детињства, које ме затим натера да забележим ту прву реченицу и да започнем причу. Догодило се то тако што сам се вратио у свој родни крај на село, где се налази један манастир у шуми и где сам осетио потребу да забележим ту прву реченицу романа: „Зовем се Роз, тако ми је име.” Није ме подстакла само слика старог манастира већ и мириси који су ме запахнули у тренутку када сам се вратио у свој родни крај, па и романи које сам претходно написао. Сваки од њих обележен је једним годишњим добом. „Ниједне жене син” прожет је пролећем. У односу на наслов романа, и ја сам син једне жене и мене је жена родила. Тако да се моја стара, исконска душа просто придружила овој садашњој која у мени живи у овом тренутку.

Ваши јунаци пате, али се и буне. Шта је човеку прирођеније, трпљење или побуна?

Трпљење, због тога што побуна захтева удруживање, тешко је побунити се сам. Патња је та која човека доводи до уметничког израза, патимо сами, а бунимо се у групи. Ја као романописац имам ту моћ да учиним да се читав свет побуни. Заправо моја побуна и моја патња, као појединца, захваљујући томе што сам романописац, може да доведе до колективне катарзе и колективне побуне. Ако немамо рецимо смисао за патњу или чак не бих употребио термин „патња” него можда пре израз за неке ствари из прошлости које нисмо разрешили, дакле, ако нема те драме, онда се не пише, не слика, не ваја или се не компонује музика. А онда, као што је рекао један филозоф, ако немамо то, онда причамо само неке безначајне личне ствари. А то је потпуна антитеза уметности.

Да ли је прошло време великих побуна и револуција, време великих идеја?

О томе сам писао за један месечник са којим сарађујем. Данашњи човек гледа, али не види. У својој досади фотографише јело у сопственом тањиру и то поставља на друштвене мреже. Не комуницира стварно. Ми заправо живимо у некој временској пукотини, људима недостаје култура, можда све то долази из пуке лењости. Увек ћете наићи на неког ко ће одобравати све што кажете, ко ће вам сваки час говорити да сте у праву, без опонирања. У Француској је постојала институција бистроа, претпостављам да нешто слично имате и у Србији. У тим бистроима могли сте да наиђете на људе како седе у групама, по тројица или четворица, како расправљају на различите теме, а поводом којих немају идентично мишљење. Они су се сукобљавали, дебатовали, долазили су до разних закључака, а данас се окупљају углавном истомишљеници и то не у бистроима, него на друштвеним мрежама. Свако од њих сматра да је у праву, и то потпирује мржњу међу одвојеним групама, које креирају и теорије завере. Када почнемо да говоримо о заверама, нестају помисли на велике идеале. Идеал је нешто што је универзално људско, човеку својствено. То је тежња ка слободи, а ово што сам претходно споменуо јесте антитеза слободе и уметности. Ако се затворимо у круг људи који мисле исто као ми, који су обучени као ми, који једу као ми, ту нема слободе, нема идеала.

Ваши романи управо постављају то велико питање слободе, која је за јунаке посебно изражена у контаку са природом. Да ли је ослобођење у повратку природи?

Ако је та веза изгубљена, да. Кад се нађем у природи осећам како ме она превазилази, али се осећам и једнаким са свиме што ме окружује. У природи се осећам као свој на своме, потпуно испуњено. Шекспир је рекао да смо сви ми природа. Долазим из света сељака, неки од њих још увек су живи и зовем их „последњим Мохиканцима”. Још увек су неодвојиви део те природе, поштују своје окружење, али и једни другима указују поверење. Свако од њих има потребу за оним другим. Само моје писање на неки начин је телесно, физичко, у смислу да никада не пишем на компјутеру већ руком.

Које је порекло зла у вашим приповестима?

То зло је везано за мушки принцип. Док размишљам о злу, мислим и о разликама између мушкараца и жена. Мушкарци су углавном узрочници свих сукоба и ратова, а жене носе нешто лепо и самом способношћу рађања. Мушкарци крију бес који се испољава кроз ратове, или кроз уметност. Није чудо што су прве пећинске цртеже створили мушкарци.

Мислите ли у сликама или осећате музику речи?

Све то је помешано и ја се налазим у средишту. Ако као романописац не прихватите да вас запоседну јунаци о којима пишете, онда нема потребе за писањем. Правим терминолошку разлику између тога шта значи носити једну књигу и створити је. Носим своје књиге са собом. Наравно да писци могу да буду само посматрачи, али онда само стварају своја дела, не носе их у себи. Уметник мора да буде ангажован у реалности коју описује, а не у оној која се око њега збива. Ван Гогове боје његова су реалност. Суштина уметности је управо тај раскорак између уметникове истине и стварности.