Среда, 29.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Освета на Малдивима

(Фото EPA-EFE/Tolga Bozoglu)

„Освета је слатка, горак је њен укус” (Џошуа Калеб Витли)
Малдивски архипелаг и његови атоли. Магични ризорти. Више преливајућих плаво-зелених нијанси морске воде око сваког од њих: византијско плава, краљевско плава, азурна, тиркизна, језерски зелена, резедо – зависно од дубине и каквоће дна. Небројена жала. Палме и тропско растиње. Ситан песак, стене које понегде извирују из плитког мора препуног циплима и другим морским створењима;  мека подводна трава. Пучина. Само долазећи и одлазећи хидроавиони местимично прекидају рајску тишину. Док нечујни безопасни гуштери повремено шпартају ниским дрвећем и промакну чистином.

На концу приче „Олуја у души”, поменух како ме је неко, онако узгред, обавестио да је на Малдивима – на једној од његових најчувенијих дестинација – примећена Кристина. Она дугонога заносна, фатална вретенаста бринета. Како у полусенци испија коктеле на плажи. Замишљена, с погледом у даљину а загледана у себе. Сама. Налик завршној сцени еротског трилера „Телесна страст” са Кетлин Тарнер и Вилијамом Хартом – зрела млада жена на морској обали. После параљубавног перформанса у Београду, у режији Кристине и њене сестре, фрапантно идентичне близнакиње Лидије. Жртва те бизарне а разорне игре био је један занесени Славиша који је, неснађен и преварен од њих две, избезумљен од њиховог непрестаног „смењивања” у свом животу – смештен у ковинску психијатријску болницу. Лидијина епилепсија се у том периоду осетно погоршала. Као тежак случај, недељама није напуштала неуролошко одељење Клиничког центра Србије.

Елем, Кристини је на Малдивима недостајала сестра. Као да није била цела без ње. Али не због породичне блискости него да би опет увукле неког новог, трећег, у своју опасну, застрашујућу „машину”. На Славишу није мислила. Ниједног тренутка га није истински волела. За њу је он био објект иживљавања, манипулације, пролазна играчка – и ништа више. Након три седмице боравка на Малдивима, Кристина постајаше све нервознија. Примицало се доба несносних монсунских киша, немилосрдно сунце претило је њеној кожи. Кристално чисто море, корали и раже престали су да је импресионирају: тражила је безуспешно нову мушку жртву. Да с неким иде на егзотична путовања, на гламурозна места, да је тај, озрачен њеним шармом, обасипа поклонима, да га доведе до лудила. Облачила је најминималније купаће костиме (нудизам је на Малдивима законом забрањен), папуче и сандале са солитерском потпетицом, стављала најизазовнију вечерњу шминку, носила најкраће могуће сукње и најпровидније блузе на наго миришљаво тело, подизала, увијала па распуштала косу, мењала минђуше, нико јој није прилазио, удварања није било. Најзад, једног касног мајског сутона у лежаљци недалеко од њене опази човека, отприлике у касним тридесетим, кога до тада у ризорту није виђала. Брижљиво необријаног, још непрепланулог. Читао је нехајно „Обзервер”, обучен у лагану белу, раскопчану ланену кошуљу и крем шортс. Панама шешир широког обода. На сточићу поред, глатки „зипо” уз полуотворени црвени „марлборо”. „Версаче” наочаре за сунце. Као да околину није примећивао. Она му одлучно приђе, кокетно замоли да јој припали цигарету што он спремно учини једва подижући главу с благим наклоном и смешком. Поче конверзација на енглеском. По његовом „ролексу”, златном ланчићу око врата, а нарочито по „ламборџинијевом” привеску на кључу који је дискретно извиривао из џепа кошуље  Кристина закључи да је он тај „следећи”, баш каквог већ данима тражи. Представи се као Стивен, индустријалац из Манчестера. Она му убрзо предложи да, ради бољег међусобног упознавања, оду на вечеру „à la carte”. За ту прилику, у подужој цветној шареној хаљини са заслепљујућим огромним шлицем, Кристина, уз замашног јастога, наручи чувено малдивско вино „ра”; Стивен је крупне одреске туне заливао енглеским џином. Ћаскали су дуго, необавезно, не кријући обострано растућу физичку жељу. Провели су бурну ноћ у његовом апартману с баштом; богат острвски доручак окрепио их је одмах после касног буђења. Па шетња зеленилом ризорта, удобне висеће лежаљке и купање у маленој пустој ували. Роњење и опрезно сунчање. Касније, након лаког ручка од мноштва салата, поврћа и воћа, провозаше се скутером око атола. Вече проведоше на дискретно осветљеној тераси тик уз море. Свежи разнородни морски плодови уз одлично, опојно чилеанско бело вино. Поручише још две флаше за густирање у њеној вили, већ добрано пијани. Следећег дана тек око подне Кристина се пробудила мучена ужасном главобољом и делимичном амнезијом (од омамљујућег прашка скривено сипаног у пиће). Стивен беше ишчезао. Неко је снажно лупао на врата. Полиција. У њеној су ташни пронашли фалсификоване доларе и – кокаин; било га је подоста и у ормару. И неки украдени накит, завучен испод кревета. А нестао је подебели свежањ њеног регуларног новца. Малдивска полиција је ухапсила Кристину по анонимној дојави. Ускоро је пристигла и међународна потерница за њом. А лажни Стивен је у авиону „боинг 777-300”, летећи са Малдива преко Истанбула, био на путу за Србију. Спокојан због савршено обављеног, себи постављеног задатка, намиреног моралног дуга. „Онај ко се свети, тај се ничега не плаши”. (Слободан Владушић, „Омаме”)

 Заборавих да вам се представим: ја сам „Стивен”, алијас најбољи пријатељ бившег Лидијиног/Кристининог партнера Славише. Који ми се својевремено детаљно поверио. Када сам оног јутра слетео у Београд, испред пристанишне зграде чекао ме је загаситоплави „бе-ем-ве М5” затамњених стакала са шофером. Уз поздрав, кратко сам му наредио: „Вози ме у Ковин!”

„Кад критичари пресуде, тешко је рећи где правда стаје а освета почиње”. (Чак Џонс)

Епилог: Кристина је скоро месец дана провела у затвору у Малеу, главном граду Малдива. Онда је депортована у Србију. Лидија се, релативно стабилизоване епилепсије, повукла у миран живот. Жестоко љута на Кристину. Није желела да је види, да с њом икад више разговара. У њој се јавило  кајање, осећај кривице у односу на Славишу. Који јој је толико пружио. Веровао јој је. Обожавао је. А онда је, вајкала се Лидија, Кристина све покварила. Додуше уз њену, Лидијину помоћ. Искористивши њену здравствену слабост. Закратко је чак и уживала с Кристином у тој „чари претварања” која умало и њу и Славишу није коштала главе. Иначе, на на(х)ткасни болничког кревета беше нашла непотписано писмо из којег је сазнала за Славишину судбину. С једне стране, тô ју је веома погодило, бацило у очајање, а с друге  помогло да колико-толико сузбије сопствену болест. И Славиши се здравље поправило; ипак, повремено је ментално лабилан и депресиван. Захваљујући Кристинином новцу набавио сам му палету најновијих иностраних лекова. Често га посећујем. Притом, Лидију и Кристину не помињемо. Но, сумњам да је непресушно и даље у њих несрећно заљубљен. Болним успоменама заробљен. „Освета никад не излечи ране”. (Гварини)
(Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Дуле
Оно кад се лола из Ковина некоме прода као индустријалац из Манчестера, комедија. Замишљам га како влада беспрекорним острвским акцентом и аристократским манирима. Пре би било да би чита Тајмс, Фајненшл Тајмс или Економист него Обзервер а вероватноћа да је пушач била би јако мала. Али ето, волим да прочитам ове Томићеве текстове са окусом романтике, носталгије, егзотике и дискретне еротике. Наставите са писањем.
Buljarice
U stilu: kad ja tamo, a ono medjutim . . . (bolje dve, neg' ni jednu) ne znam ko to izjavi, more biti Broj 1.
Nemanja Nema Prezime
Konacno nesto normalno i neopterecujuce da se procita.
Posmatrac
Sjajno

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.