Када опозиција промаши теме у изборној кампањи

Нешто више од месец дана после изборног фијаска, у делу проевропске опозиције као да се ништа није догодило. Стандардна апатија, стари погледи на свет, старе мисли, стари кривци и стари непријатељи. Као да су преспавали десет година у дубокој илегали и вероватно због тога је било приметно да су кампању водили трауматизовани, са лажним оптимизмом и без јасног програма. Њихов проблем је што нису приметили да се све променило и нису схватили да ништа више није исто као када су ушли у своје идеолошке „балоне”. Други су изазови, друге теме, други проблеми, друга очекивања...

Запитао би се човек, па ако су већ све знали, и шта не ваља што ради ова власт, и које грешке прави, зашто барем нису искористили нешто да смисле, да предложе и на изборима профитирају. За почетак да успоставе стабилну комуникацију са било којом генерацијом бирача, осим са оном која традиционално не подржава Александра Вучића. Зашто када им је само небо било граница, нису заблеснули каквим подстицајним мислима, зашто нису предлагали разрађене идеје које имају било какву вредност и значај за грађане и друштво.

Заснивати политику на негацији власти је политичка лењост која се скрива иза проевропских фраза и сличних јевтиних прокламација, које би морало озбиљно попунити да би се дошло до нечега што бар има обрисе и наликује на идеју. По томе ко је све био истурен у кампањи може се закључити да у коалицији Уједињене опозиције (УО) нема много респектабилних људи, али је још већи проблем што ни тај број људи, са часним изузецима, очигледно нема идеју. Да апсурд буде већи, већи део опозиционе јавности верује да би се одласком Драгана Ђиласа тренд урушавања опозиције зауставио, после вишегодишњих лоших одлука. Врло тешко. Не схватају да на априлским изборима не само у Београду, није само поражена УО, већ и њихов вишегодишњи концепт који чека да се СНС спотакне и да ће они, тада, као, улетети у власт.

На парламентарним и београдским изборима је поражена њихова основна политичка замисао – ми бисмо мање-више све исто као и СНС, само (декларативно) без корупције. Поражена је њихова негативна кампања, кажњен је њихов вишегодишњи нерад и стигла је наплата за политику чекања, бојкота и подметања ноге коалиционим партнерима. Објективно је питање имају ли они свест и капацитет да се уопште врате у политичку игру на дуже стазе. Коалиција око Ђиласа се растурила дан после избора – Народна странка Вука Јеремића је кренула својим путем, док Демократска странка, додуше још стидљиво, покушава преко Небојше Зеленовића да постане члан зелено-леве коалиције „Морамо”.

За то време, ССП тражи да се, најкасније до марта следеће године, понове избори у Београду. Коначни резултати показују да коалиција СНС–СПС има 58 одборника од 110 и од грађана је добила легитимитет да и у наредном периоду управља престоницом. Управо је та тесна већина, разлог зашто део опозиције тражи понављање избора, али да они имају ту већину, тешко да би пристали на понављање избора. Председник Србије Александар Вучић каже да је спреман да распише нове изборе у Београду, уколико то опозиција буде желела. „Расписаћу нове изборе за Београд кад опозиција пожели. Али требало би да размисле, јер ће изгубити убедљивије”, поручио је Вучић.

Ђилас, пак, на речима не скрива оптимизам и очекује да ће, поново (sic) победити у Београду. Чак су и направили сценарио за улазак у власт, без избора, што је најбоље објаснила функционерка ССП-а Маринка Тепић која је направила „ходограм” потеза до нових избора. Нова градска власт би, како је објаснила, два до три месеца уочи термина одржавања нових избора требало да поднесе оставку како би се формирао привремени орган са представницима власти и опозиције, који би припремио нове изборе. Додаје да градска изборна комисија не сме више да буде политизована, да се пречешљају бирачки спискови...

Владајућа коалиција СНС–СПС била је зрела да изгуби изборе у престоници, јер је била оптерећена разним погрешним одлукама. Али ни овог пута владајућу коалицију није имао ко да победи, а бирачи овог дела опозиције су закључили, да немају стомак да гласају за „мање зло”, иако је већи део изашао на изборе. Овај део опозиције је сву своју пажњу усмерио на Александра Вучића која је најјача карика власти. И ту су погрешили. Зато њихова стратегија није ни имала шансе за успех. Захтев да се понове избори у главном граду доказ је да нису извукли никакве поуке и да би евентуални скори излазак на биралишта била нова грешка.

Да би били озбиљан политички фактор потребно је за почетак да престану да размишљају о каријерама, таловима и комбинацијама. Пошто је реч о људима који су већ тридесетак година у политици, што су добро наплатили, потребно је увести нове људе, који ће са новом енергијом озбиљно конкурисати СНС-у. Ипак, чини се да је то, у овом тренутку, превише за овај део грађанске опозиције, који тако нешто није у стању да произведе. Напротив, делује као да ће врхунац њихове инвентивности бити да на, евентуалним поновљеним београдским изборима, кандидат за градоначелника буде – Драган Ђилас.