Кад жена металоглодач прави зупчанике

Откако је са непуних 20 година направила свој први зупчаник у предузећу „Колубара метал”, делу Електропривреде Србије, Гордана Давидовић, металоглодач озубљивач, није мењала 38 година најближег сарадника – машину „фаутер” на којој и данас ради у две смене. Иако у свом више мушком него женском послу не би мењала ништа, каже да јој је једина жеља да пошто већ нема бенефицирани радни стаж, држава не пооштрава услове женама за одлазак у пензију. Јер њој у овом часу недостаје још седам година до пуног стажа од 45 година што није мало поготово ако се има у виду да опрезност, пажња, рефлекси и добар вид морају да буду као првог дана на послу.

Гордана је по занимању машински техничар. Завршила је средњу машинску школу и волела је да црта. Није баш размишљала да прави зупчанике, али тих година најважније је било да се запосли за стално и да има редовну плату. Што јој је „Колубара” и омогућила.

– После завршене средње школе ишла сам на преквалификацију баш за металоглодача озубљивача. Преко недеље сам радила у „Колубари”, а викендом су биле обуке и часови. Након положеног испита почела сам са непуних 20 година да правим зупчанике – прича Гордана, мајка троје деце.

– Није овде реч о масовној производњи зупчаника, нити се они раде за извоз. Највећим делом се праве за потребе машина на самим коповима. Некада су ти зупчаници пресека 20 милиметара а некада и до метар, зависи за шта се праве. Али како год било моје руке су увек у машинском уљу као што су код пекара у брашну. То ми не смета, јер то је мој посао од кога живим све ове године – каже Гордана.

Напомиње да се око евентуалне промене занимања није двоумила ни док је била приправница и учила од старијих колега овај посао. Није је никада оптерећивало ни то што је ово тежак посао где треба метал од кога се зупчаници израђују подићи и поставити под тачним углом на машину.

– Колеге су увек ту да помогну поготово ако је реч о баш великим зупчаницима који су и тешки и оно што је пресудило да скоро 40 година будем овде је управо добра радна средина и колегијалност. Сви ми у овој радионици примљени смо у радни однос мање више у исто време и све ове године смо заједно. То умногоме олакшава посао јер увек имаш некога кога знаш што се каже одмалена. Иначе је рад металостругара соло посао. Све сам постављаш на машину и то је најтежи део. Зупчаник машина сама прави, али доста дуго трају припреме за почетак рада. Довољно је за мање од милиметар накривити неки део метала и зупчаник неће испасти добро. Постоје посебни „диференцијали” и „гитаре” како их ми стручно зовемо под којим се углом намештају. Све је ово много другачије од онога што се учи у школи и зато је пракса неопходна – објашњава она.

Посебно треба бити у приправности када се раде мањи зупчаници. Ту пажња ни за секунд не сме да попусти јер мора све у милиметар да се уклопи како би машина могла да почне да прави зупчаник.

Додаје да има и млађих колега који у Машинској школи у Раковици завршавају за металоглодаче тако да долазе с одређеним предзнањем у „Колубара метал”, али сигурна је да им овде предстоји права обука и пракса.

Платом је задовољна. Не би она ту ништа мењала.