Мајмунске и остале богиње

У две узастопне суботе, 7. и 14. маја, из Велике Британије стизале су вести о људима оболелим од мајмунских богиња. Прво је болест дијагностикована код повратника из Нигерије, да би потом, не у вези с њим, у једном домаћинству била откривена још два болесника. Током наредних недељу дана број оболелих у Британији знатно се повећао, а јавили су се случајеви у бар још 10 земаља на три континента. Први болесници су имали контакт са жариштима у Африци, да би касније новозаражени били најчешће откривани међу истополно оријентисаним особама у амбулантама за полне болести.

Постоје бар два разлога што ове информације нису изазвале већу узнемиреност у западном свету. Један је што су људи таман почели да се осећају лишени стега које им је наметао ковид 19. Глуви су за нова спутавања. Други важан разлог је повољно искуство с ранијим појавама ове егзотичне болести ван своје постојбине у тропској Африци. На осталим континентима обично се све завршавало једним болесником или с неколико њих мада то није правило, па је, рецимо, 2003. године у САД епидемија обухватила више десетина људи.

Вест о мајмунским богињама стигла је у време када је, у историјским размерама, релативно повољна епидемијска ситуација, с три класичне врсте богиња у хуманој медицини (у ветеринарској медицини их је много више). Великих богиња званично нема од 1980. године. То је прва и, за сада, једина болест људи искорењена захваљујући организованом напору друштва, пре свега спровођењем вакцинације. Ове богиње се, иначе, сматрају најпогубнијом заразом у историји цивилизације, знатно опаснијом од куге, колере, губе и других болештина које су током многих столећа харале међу људима. Само у 20. веку однела је 300–500 милиона живота. Смртност од „праве” вариоле је 20–50 одсто, али се пре око 130 година јавила и варијанта (вариола минор) са смртношћу од само један-два одсто. Обе се сада сматрају прошлошћу.

Мале богиње су биле пред искорењивањем. Из обе Америке су елиминисане 2002, па поново 2016. године, а у Европи је њихов нестанак неколико пута одлаган. Разлог за опстанак ове заразе је чланак једног корумпираног лекара у угледном часопису 1998. године о наводној повезаности вакцинације са аутизмом. Та измишљотина је научно убедљиво одбачена, али је широко прихваћена чак и међу неким релативно образованим, мада не нужно и промућурним светом, нарочито ако су опседнути теоријама завере. То је штета јер су мале богиње озбиљно обољење које оставља организам у вишемесечном стању смањене отпорности. У индустријски развијеним земљама од њих умире свако хиљадито дете, док у сиромашним деловима света смртност може да буде и више него десетоструко већа.

Овчије богиње су најмање опасне. Могућност појаве упале мозга или смрти неколико десетина пута је мања у поређењу с малим богињама. Значај ове заразе је у задржавању узрочника у организму, уз могућност његовог реактивирања после више деценија у виду болног и некада дуготрајног херпес зостера. То је један од разлога што је у низу земаља (не и код нас) обавезна заштита деце варичела-зостер вакцином.

Колика је вероватноћа да се мајмунске богиње расеју и одомаће по свету? То питање се намеће још од када је болест откривена међу мајмунима (1958), а посебно од када се сазнало да се преноси и на људе (1970). Она већ сада представља реалну опасност за становнике централне и западне Африке. Инфекција није честа јер је потребан контакт са оболелом животињом или њеним телесним течностима. Још мање су шансе да се узрочник пренесе са човека на човека. Ипак, то се дешава, а искуство нас учи да вируси, ако им се пружи прилика, брзо могу да стекну способност лаког преношења. Лакомислено је сматрати да оно што се до сада није остварило не може ни да се догоди. Додуше, овде је реч о крупном ДНК вирусу, знатно стабилнијем од узрочника грипа, сиде или ковида 19.

Многе мајке поуздано разликују овчије од малих, мада не и од великих богиња, као ни од других осипних грозница. Мале богиње највише одударају од осталих, како по почетку („плачна маска”) тако и по типу мрљасте, делимично сливене оспе, па кожа на додир делује баршунасто. Код овчијих богиња се, претежно по глави и трупу, у налетима јављају мрље, па чворићи постају мехурићи, али се не испуњавају гнојем. Еволуција промена код великих богиња се разликује утолико што се јављају истовремено, па су све у истој фази, што су израженије на периферним деловима тела („центрифугални тип оспе”) и што мехурићи прелазе у гнојнице, пре него што се претворе у красте.

Мајмунске богиње највише личе на велике богиње и по променама на кожи, нарочито ако су расејане, и по исходу (смртност достиже 10–15 одсто у централној, али је, срећом, само око један одсто у западној тропској Африци, одакле је потекла садашња епидемија). Од оболевања у високом проценту, око 85 одсто, штити вакцина против великих богиња, али ако се залази у централни или западни део подсахарске Африке, боље је бити опрезан јер је мало који посетилац, осим ако није на посебном задатку, претходно заштићен било вакцином, било тзв. хиперимуним гамаглобулином.

Eпидемиолог, пензионисани професор Медицинског факултета