Крупно срце Рађевине

Крупањ – Разноликост природних лепота, испод венца Подрињских планина Гучева, Борање и Соколских планина, краси Рађевину. Њено средиште је Крупањ, административни центар краја који вековима негује и баштини све оно што му је природа наменила. Иако спада у ред недовољно разијених подручја, данас са свега петнаестак хиљада становника, ова мала општина Мачванског округа, у последње време усправља се након година мучне транзиције.

Крупањ је недавно понео титулу најефикасније локалне самоуправе у Србији у побољшању животног стандарда грађана. Руководство општине пронашло је начин да све оно што рађевска земља рађа и доноси, на модеран начин, понуди и тржишту и туристима кроз пројекат „Најдужа пијаца на свету”. Како би што лакше и брже дошли до својих купаца, пољопривредници у општини Крупањ користиће апликацију која ће повезати домаћинства у кругу од 300 километара, због чега и кажу да су најдужа пијаца на свету. Истовремено, посетиоцима који желе да обиђу пољопривредна домаћинства и пробају домаће производе, општина Крупањ је обезбедила обилазак локација означених у апликацији, на електричним бициклима. Тако ће туристи који ће се обрести новоасфалтираним планинским путевима и стазама Рађевине, поред оком видиљивих лепота природе моћи да осете и њен укус ‒ јединствених малина и купина, сочних шљива и јабука, сира, кајмака, плодова које Рађевина рађа, а Крупањ „укрупњује”.

Одвајкада је Крупањ, захваљујући даровима природе, важио за значајно место у Подрињу.

У средњовековној српској држави, како у свом делу „Рађевина и Рађевци” пише професор Јован Јањић, био је центар железне индустрије. Био је и колонија Дубровчана, а први помен овог места под именом Crupan, наводи се управо у дубровачким списима из 1417. године. Занимљив је и податак да је до половине 15. века у Крупњу било 38 конзулата, а највише 1449. године, чак четрнаест.

Бивали су Рађевци први и у борбеним редовима током страдалних ратова за отаџбину. Јединствени, чврст морал горштака који су населили Рађевину у 17. и 18. веку, понет из Херцеговине, Старог Раса, Јужне Србије, са Косова и Метохије и Црне Горе, а у сагласју са становништвом које су ту затекли, калили су каменом на којем су своје куће дизали. У одбрани кућног прага, страдања су била толика да је блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић, синовац владике Николаја Велимировића, говорио да пшеницу из ових крајева узету за панаију не треба освештавати, пошто је изникла из земље натопљене крвљу стотина хиљада српских војника и сељака, палих за Србију и православље. Трагови ратова на овом подручју још су оком видљиви. Јунацима у част, синови и унуци, сакупили су по рововима расуте кости и похранили их у спомен-костурнице на Мачковом камену и у цркви у Крупњу.

Након што је Крупањ пострадао и у Другом светском рату (остала је нетакнута само зграда  апотеке која је била у власништву једног Немца) уследила је обнова и поновно уздизање престонице Рађевине. Уздизао се и културни живот. Сем нових засада на сеоским пољима и освежених варошких фасада, управо у згради Дома културе „Политика”, крајем осамдесетих година прошлог века, београдска опера извела је Росинијевог „Севиљског берберина”.

Коме је више дато, од њега се више и тражи. А Рађевци, богатство од природе дато у хладним планинским изворима, густим шумама, у плодовима из и са плодне земље или пак богатсво у заслугама знаменитих људи рођених на овој земљи, знају да вреднују и да га оваплоте. Па и у апликацију преточе. А све, идући у корак са садашњицом, а каткад и корак испред ‒ у сусрет надолазећем времену.

Горштаци ратници

Бивали су Рађевци први и у борбеним редовима током страдалних ратова за отаџбину. Јединствени, чврст морал горштака који су населили Рађевину у 17. и 18. веку, понет из Херцеговине, Старог Раса, Јужне Србије, са Косова и Метохије и Црне Горе, а у сагласју са становништвом које су ту затекли, калили су каменом на којем су своје куће дизали. У одбрани кућног прага, страдања су била толика да је блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић, синовац владике Николаја Велимировића, говорио да пшеницу из ових крајева узету за панаију не треба освештавати, пошто је изникла из земље натопљене крвљу стотина хиљада српских војника и сељака, палих за Србију и православље. Трагови ратова на овом подручју још су оком видљиви. Јунацима у част, синови и унуци, сакупили су по рововима расуте кости и похранили их у спомен-костурнице на Мачковом камену и у цркви у Крупњу.