Петак, 24.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
„ПОЛИТИКА” У ПРИШТИНИ НА ЛЕТЊЕГ СВЕТОГ НИКОЛУ

Ништа није изгубљено док се чује црквено звоно

Славски колач се окретао испод уништене фреске (Фото Ж.Ракочевић)

„Ово је дан наше радости и сабирања и дан нашег неодустајања”, каже испред Храма Светог Николе у Приштини Радмила Вулићевић. Она је писац и хроничар Приштине и њених становника. Наизглед једва хода, а увек стиже свуда где има помена о граду који воли и без ког не може. Зна свако лице Приштине, нарочито оне који долазе у ову цркву. „Нема Илије Трајковића, сваке године је долазио, слави”, говори и тражи га у маси која је испунила цркву и двориште. Илија је, уз свештеника Мирослава, остао у најтежим временима после протеривања Срба 1999. године. Његова највећа брига била је да се кандило не угаси испред иконе Светог Николе. Све муке и страхове покривао је осмехом док год је могао да угоди Светитељу. Онда је све спаљено у погрому 17. марта 2004. и храм се претворио у велико кандило које је данима догоревало са остацима града и његових становника. Илија јуче први пут није дошао.

„Ослободићемо се и ми”, понавља Ђурђа Дрмончић, која никада није отишла из Приштине и која познаје савршену самоћу и остављеност њених српских становника. Од предратних 40.000, данас их је тек неколико, иду кроз масу света и, чини се, траже свој живот. Арменија Бешевић, с црним шеширом на глави, више гледа кроз људе и као да тражи свог преминулог супруга, новинара и ликовног критичара Николу Бешевића.

Фанатична упорност да се остане на своме једнака је памћењу расељених да је ово острво Светог Николе и да су грађани Приштине ван њега нека врста изгубљених бродоломника. У два аутобуса, један је пристигао из Београда, а други из Ниша, стигли су људи који оживљавају овај град и храм. За певницом је Душан Филиповић из Грачанице, али се из масе јављају заборављени гласови некадашњег предратног великог хора. Јављају се и понављају: „Жив сам!” Емотивно препознавање је суштина овога сусрета. Истог тренутка кад утихне певање на литургији, цркву испуни жамор јер сви некако морају да проговоре. Ово није обична служба, ово личи на оживљавање града. Свештеника Станишу Арсића то љути, па опомиње са места где се, до погрома, налазио један од најлепших иконостаса Српске православне цркве, рад дебарских мајстора са стотинама ликова и композиција.

„Понекад неко, кажем, у ову цркву и дође. Сваке недеље и на сваки празник служи се света литургија, али нажалост, мали је број верника који долазе. Критика за све нас, од мене па до најмањег који је стигао овде. Немојмо да дозволимо да заћуте звона у овој светој цркви, немојмо да дозволимо да заћути света литургија. На нама је сада, и на нашим потомцима касније, да то очувамо и одржимо. Све док се чује глас нашег језика у овоме граду, док се чује звоно са ове светиње – знајте да ништа није изгубљено”, каже отац Станиша, који са свештеником Зораном Гођевцем одржава службу и Храм Светог Николе у Приштини.

Ипак, ово није носталгични скуп избеглица јер су неке мајке из околине Приштине довеле своју децу на причест. Неки су се свечано обукли, политичар Дејан Раденковић увек долази и увек је насмејан, као да ће истог тренутка закорачити у нормалност свог бившег града. Ту је председник привременог органа Скупштине града Приштине Новак Живић, градоначелница општине Грачаница Љиљана Шубарић, а породица Дабић је припремила богату славску трпезу. Верица Томановић, супруга отетог хирурга Андрије Томановића, пита косовског полицајца да је отпрати до стана њеног брата јер хоће да види ко се у њега уселио. Полицајац одбија да је прати.

Дејан Живић Славујче, последњи приштински боем, овде је први запевао и кренуо коло после рата, и од тада сваки пут пева и допевава песму о свом граду. У поређењима и винима, за славским столом, понавља рефрен: „Кад се с цуром упознаш, љубиш руку, цвеће даш, па јој шапнеш речи две, хајдемо до Грмије.”

Изгубљени град оживљава у мозаику људи, потреба и љубави. Враћају се изнутра детаљи његове емотивне архитектуре и све је то већ виђено у прошлости. Јуче се славски колач окретао испод уништене фреске чије су боје изгореле у пожару, па изгледа као негатив на зиду. На њој је приказана висока црква с кубетом и све оно што је Србима било забрањено у времену кад су 1830. подизали овај храм. Јуче се на острву Светог Николе и у његовом храму нашло и скупило, као залог за будућност, све оно што Србима недостаје на Косову и Метохији.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Petar Dozet
Kulture, koje danas drmaju svetom, nisu nastale na poetičnim vapajima nego na realnosti i svesti da je najvažniji tehnološki razvoj. Kad i te same civilizacije to zaborave tada polako (pa sve brže) počinje njihovo propadanje.
M
Na mnogaja ljeta!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.