Ризици повећања плата и пензија

Председник државе Александар Вучић, пре неколико дана је, говорећи о бројним економским изазовима, рекао да ће држава настојати да минус у јавним финансијама не буде већи од четири одсто бруто домаћег производа (БДП). Проблем је како то исфинансирати, јер камате расту па је задуживање могуће по стопи од шест одсто годишње што је он оценио неприхватљивим. Због тога је питао Виктора Орбана како се они сналазе, а мађарски премијер му је одвратио да посежу и за задуживањем на основу билатералних споразума. То је када се држава не задужује на тржишту капитала, већ директно зајми новац од, на пример, друге државе.

Подсећања ради минус у државној каси у буџету за ову годину планиран је на три одсто БДП-а или око 1,5 милијарди евра. Сада нам прети дефицит већи од две милијарде, можда и више од тога, уз потребу да се рефинансирају стари дугови од 3,5 милијарди евра. Све то у збиру значи да нам је потребно да позајмимо најмање шест милијарди и то у условима све већих камата. Плус да имамо могућности да их позајмимо на тржишту капитала, јер званичници говоре да нам се та врата затварају, јер нисмо увели санкције Русији.

Такође подсећања ради Србији није непознато задуживање билатералним споразумима, јер се у новијој историји, тачније 2014. задужила код Уједињених Арапских Емирата за буџет. Реч је о зајму од три милијарде долара с каматом од два одсто.

Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, каже да ће наш БДП ове године достићи 60 милијарди евра, јер ће за десет одсто да порасте због инфлације. Према томе дефицит од четири процента може да буде и готово 2,5 милијарди евра.

„То јесте релативно високо, а мислим да је прихватљиво. Морамо да рачунамо и на смањени привредни раст. Већ је за прва три месеца остварен дефицит од 600 милиона евра, а традиционално је минус висок и у последњем кварталу. Да би се дефицит задржао на четири одсто биће потребне неке мере штедње, јер не расту само камате, већ и други трошкови државе због инфлације за куповину робе и услуга. Држава је, на пример, значајни купац горива за војску, полицију, здравство. Могу да се одложе и неприоритетне инвестиције”, наводи Арсић.

Сматра да држава треба да провери на међународном тржишту по којој камати може да се задужи, јер није сигуран да нас баш толико условљавају. Више то доживљава као припремање јавности за увођење санкција Русији. Јер, ако нема задуживања нема новца за плате и пензије. У случају да постоји неко политичко условљавање онда нам преостају зајмови од других држава, Кине или Арапа. Кредит од Емирата је био у доларима који сада јача тако да треба сабрати јачање те валуте са каматом што га тренутно чини скупљим.

А да ли ће, због инфлације, бити раста плата и пензија пре краја године?

Арсић одговара да би било ризично да се у току године оне додатно повећају, јер би тиме био знатно повећан дефицит. То би краткорочно било у интересу грађана, али тај раст би додатно погурао инфлацију. У прошлости деценијама је вођена таква политика. Инфлација обезвреди плате и пензије, држава их повећа да би ублажила социјалне немире, а то још увећа инфлацију. То треба избећи, јер у време кризе плате и пензије морају да стагнирају. Пензије имају реални пад ако се гледа редовно повећање, али ако се урачунају и 20.000 динара који су добили у фебруару онда нема тог пада.

Михаило Гајић, директор истраживачке јединице Либека (Либертаријански клуб) напомиње да тренутно приходи државе расту због инфлације, односно већи су због плаћања ПДВ-а и акциза на веће цене, али с друге стране расту и расходи, односно цене за јавне набавке и државне инвестиције.

„Инфлација ствара притисак да се повећају плате у државној управи и пензије да би се сачувала њихова куповна моћ. Уверен сам да ће буџет бар једном до краја године да се ребалансира и да ће оне бити повећане. Оваква поскупљења основних животних намирница нисмо видели у последњих десет година што ствара политичку несигурност. Пензије би требало да се обрачунавају по ’швајцарској формули’, али је председник рекао да ће у договору с ММФ-ом гледати да се она не користи две године док траје висока инфлација што је лоше решење. Ако имате закон онда треба да га поштујете, а ако он не ваља онда мора да се мења. Не треба да се правите да не постоји”, каже Гајић.

Додаје да минус у каси продубљује и плаћање енергената. Пад производње струје узроковао је већи увоз гаса тако да се проблем ЕПС-а прелио на „Србијагас”. Према подацима са сајта ЕПС-а ми још увозимо знатне количине које скупо плаћамо, а не наплаћујемо ту цену грађанима и привреди што значи да држава мора то да покрије. Прорачун је да је на увоз струје потрошено 500 милиона евра, а то није било планирано буџетом. Ако све мора да им се надокнади из државне касе то је више од један одсто БДП-а само за ЕПС. Слично је и са „Србијагасом” који је недостајуће количине плаћао по скупљој цени.

Овај економиста наводи да је због растућег дефицита за нас проблем раст камата. Прошле године зелене обвезнице смо продали по камати од један одсто, обичне еврообвезнице по 1,7, а сада за сличне папире камата је виша од 3,5 процената, а изгледа да ће бити и већа од пет одсто. За један процентни поен веће камате морамо да издвојимо око 50 милиона евра годишње више за враћање зајма.