Србија у кошмарном свету

Као и увек кроз историју, налазимо се у процепу, раније између два блока, а данас два различита филозофско-геополитичка концепта и наших националних интереса. Са једне стране је Запад: њихов основни критеријум је, на бази англосаксонског филозофско-идеолошког и економског приступа, немилосрдни и за нас тешко схватљиви  прагматизам, у коjем су идеолошки приступи релативни и прилагодљиви њиховим интересима. У њему се уопште не размишља о левици и десници, људским правима и међународном праву, интересима малог човека-грађанина и малих земаља, које су само полигон за њихове друштвено-лабораторијске моделе и експерименте. Њихов економски интерес (великог капитала и војноиндустријских концерна) је доминација и профит. Истовремено и организовање друштвених, економских и политичких система у другим земљама који то обезбеђују, милом или силом. Као доказе за ову тврдњу, наводим само неколико примера: Чиле под Пиночеом, Никарагва, Венецуела, Аргентина под генералима, Фокланди, Ирак, Либија, Сирија, Авганистан, отимање Косова и Метохије од Србије и напад на СРЈ и покушај са увлачењем Украјине у НАТО.

Од наших жупана и првих држава српског народа, основни притисак Запада и Ватикана на Србију је био и остао – прихватање католичког облика хришћанске религије и улазак у горепоменути облик друштва које апсолутно признаје доминацију Запада, некада Ватикана, а данас САД.

Треба ли бољих доказа од пљачке и разарања Византије и Цариграда 1203–1204. године од стране крсташа – западних католичких пљачкаша који су тако опустошену и ослабљену престоницу хришћанства и православља заправо дали у руке Мехмеду освајачу и исламски дисциплинованим Турцима 29. маја 1453 г. Ово не сме да се заборави. Током посете Грчкој 2001. године, Папа Јован Павле Други се  извинио за суровост католика према православцима, пре свега за разарање Константинопоља 1204. од стране крсташа. Првобитни циљ похода требало је да буде Египат, али крсташи су, уз покољ и пљачку, опустошили Цариград и многе друге градове. Током посете Атини 6. децембра 2021. садашњи Папа Фрања се још једном извинио православцима речима: „Са стидом признајем да поступци и одлуке (Католичке цркве)  имају мало или нимало заједничког са Исусом и Јеванђељем. Диктирани, пре свега, жељом за профитом и влашћу, ослабили су комуникацију... Историја има своју тежину и данас имам потребу да замолим Бога и браћу и сестре за опрост за грешке које је починило тако много католика”, рекао је папа Фрања.

Али то није све. Обратите пажњу на сценарио одвајања Украјине, не само од Русије, него и највећег дела православног света, као елемента за разумевање трагичних данашњих догађаја у Украјини. На путу ка новој прозападној и пронатовској позицији Украјине, требало је oдвојити стару украјинску цркву, односно колевку Руске цркве настале у Кијеву. На тајни притисак или подршку Американаца, васељенски патријарх Вартоломеј са седиштем у Истанбулу то је и учинио, у присуству тадашњег украјинског председника Петра Порошенка, јануара 2019 – потписивањем томоса аутокефалности Украјинске цркве. Тиме је дефинитивно разбио целовитост и солидарност целог православног света. И све то у време, док Турска велику светињу православља током осам векова – Цркву Аја Софију (коју је Ататурк прогласио за музеј) претвара у  исламску џамију, а да се из западног света, па ни од Вартоломеја, не чује глас протеста таквој узурпацији.

Ваљда је данас свакоме јасно: ЕУ је само помоћно средство НАТО-а, као инструмента англосаксонске доминације савременим светом (то доказују: излазак В. Британије из ЕУ, данашњи карактер ЕУ као помоћног инструмента у надметању НАТО са Русијом у рату у Украјини и захтеви традиционално неутралних Финске и Шведске за улазак у НАТО). Зато и нама треба да буде јасно: Србија као традиционално православна, са Русијом историјски братска земља, НАТО-у је интересантна само за сузбијање утицаја Русије на западни Балкан. Пошто не излазимо на море за отварање НАТО база, не можемо да рачунамо на убрзани пријем у ЕУ, чак и после уласка у НАТО (то показују искуства Црне Горе, Северне Македоније, па и Албаније, које су ушле у НАТО, али не и у ЕУ).

Због тога је наш национални интерес био и остао – морамо остати неутрална земља (бивша несврстана), са добрим економским и политичким односима са Западом, али и Русијом и Кином (као гарантима  наше економске и дипломатске независности и као власницима вета у СБ УН). Наравно и са трајном оријентацијом за улазак у ЕУ (која без САД и НАТО, чак не може ни да обезбеди примену Бриселског споразума о КиМ који је организовала и водила). Дакле, без подлегања англосаксонским притисцима. Не смемо да се одрекнемо наше историјске позиције и нашег православног и словенског бића и косовског завета. То јесте компликовано и тешко, али морамо мудро истрајати и очувати наше национално биће, национални интерес и етнички и исконски карактер.

Редовни професор универзитета