С Тозовцем у Паризу и игра с полицијом

На турнеји Културно-уметничког друштва „Димитрије Котуровић” из Раковице, у Паризу 1978. године затекли смо нашег певача, легенду Тозовца. Непланирано, на концерту, придружио се Уснији Реџеповој и имитатору Љуби Степановићу и својом песмом зачинио програм за 1.500 Срба и Француза. Дан раније, на ручку у Југословенском културном центру захвалио сам домаћину у име гостију. Затим, је устао Тозовац: „Људи, кад је почео да говори овај Соломон, ја сам помислио сада ће да тупи као и сви политичари, а он кратко и мудро – честитам.”

Увече, у хотелу (собе су нам једна до друге) сав умотан у ћебад, молио ме да му у његовом термосу донесем чај с румом. У кухињи су ме с чуђењем гледали. Срећом, прва ми је пришла „наша” и питала ме шта ми треба „Средићу, сачекајте у холу.” Док чекам, појави се мој рођак и школски друг ожењен Парижанком, бави се преводилачким послом, код њега сам први дан био на ручку. Питала ме Парижанка какав ручак желим – српски или француски. Ја прешао више од 1.000 километара, молим само француски она с грациозним осмехом: „То значи прво салата.”

Донесе келнер чај, мој друг плати, намигне ми и каже келнеру: „Оно што је Шарл Азнавур Французима, то је Тозовац Србима.” Келнер изговори: „Момент”. Оде и врати се с флашом рума отвори термос и сипа до врха. На први гутљај Тозовац рече: „Човече, па ово је само рум.” Јесте, захваљујући Азнавуру.

Док напуштамо Париз, пролазници као и при проласку кроз Штутгарт и Хановер, упадљиво, што нам изузетно прија, загледају наш аутобус. Највећа туристичка организација „Путник” набавила је два модерна аутобуса са телевизором и ВЦ-ом. Ауто-пут нов, у аутобусу песма и смех. Полиција нас зауставља и тера у бокс, опомињу нас да идемо брже него што је дозвољено. Пола сата касније, опет полиција с двоја кола, укључених сирена, изнад хеликоптер. У аутобусу повици, урлици, бодрења шоферу: „Побегни, побегни!” У другом боксу љутити полицајци прете да ће нас искључити из саобраћаја.

Наш шофер објашњава да су њихови инструменти „поблесавили” од сјаја алуминијумске каросерије. Пуштају нас. Трећа сцена је као на филму. Прате нас четвора полицијска кола, изнад два хеликоптера. Као од шале претичемо лимузине свих светских марки. У аутобусу неописиво навијање: „Брже, брже!” Певају се песме у најбржем ритму. У аутобусу сам, по дужности и годинама најстарији. Ипак, не страхујем од започете игре с француском полицијом. Сигуран сам да је и полицајцима све ово помало била игра. Прате нас више од 30 километара. Упоређују брзину на различитим инструментима. У трећем заустављању вади се црна кутија, која, као у авионима, непогрешиво показује брзину кретања. Смењују се по важности (чиновима) полицајци и гледају у траку и црне кутије. Наставили смо пут, више нас нису пратили, а ми смо се истом брзином приближавали Марсељу.

Кад смо се вратили у Београд питам шофера: „Је ли, бога ти, у чему је штос с оном црном кутијом – тахографом?”„Ма, човече, када би њима пало на памет да смо ми металну плочицу обрусили и америчке миље, гравирањем, претворили у километре? Знаш већ разлику. Кад ја јурим 160 километара, то ти је 90 миља, и на траци лепо пише 90 километара. Користим то само на безбедним путевима.”

Тозовцу сам испричао о нашој игри с полицијом, слатко се смејао.

Шпиро Соломун,
политиколог