Понедељак, 27.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
75. КАН

Ода магарцу, социјализму и исправности у вери

О такмичарима: Тарику Салеху, Рубену Естлунду, Кристијану Мунђију, Јиржију Сколимовском, Џејмсу Греју...
„Троугао туге”: сатирични поглед на савремено друштво (Фотографије Прес служба Канског фестивала)

Кан - Највише енергије међу такмичарским филмовима на велико платно је до сада донео узбудљиви шпијунски, религијско-политички акциони филм „Дечко из раја” египатско-шведског аутора Тарика Салеха, радње смештене унутар импресивног здања Ел Азара, митског универзитета у Каиру, епицентра сунитског ислама где су и прошлост и будућност у константној интеракцији.

Ел Азар са својих више од триста хиљада студената и више од три хиљаде професора у срцу делте Нила, сада се коначно нашао на великом екрану. Отворена су та забрањена врата за Салехово приповедање о фракцијама унутар ислама које различито делују у великом муслиманском свету, о значају избора великог имама, о „Муслиманској браћи” који умало нису изазвали грађански рат у Египту, о спрези универзитета и високе политике. Или тачније – египатске тајне полиције која све што се догађа унутар Ел Азара заправо држи под својом контролом, захваљујући брижљиво одабраним „цинкарошима” међу студентима, какав је не својом вољом постао и главни јунак филма ‒ младић Адам. Рибарево сиромашно а препаметно дете којем је припала та част да буде примљен на универзитет. Од првог до последњег кадра овог филма је толико напето, занимљиво и едукативно, у смислу приближавања ислама припадницима других религија и неверницима у публици и у смислу неодвојиве међусобне спреге и државних и религијских моћника. „Дечка из раја” свакако треба запамтити и сачекати његово приказивање и у Србији...

За приказивање у Србији сасвим сигурно је већ откупљен „Троугао туге” шведског сценаристе и редитеља Рубена Естлунда, иначе већ добитника „Златне палме” за филм „Квадрат” 2017. године. Естлундов нови филм, чији наслов произлази из термина који пластични хирурзи користе у третману ботоксом у затезању бора на челу, донео је салве смеха у гледалишту као интелигентно духовит и комичан. Реч је о још једном сатиричном Естлундовом погледу на савремено друштво и свеукупно људско стање, само што су сада оштрице упрте на свет високе моде и модног конзумерства, високог капитализма, цинизма и лицемерства друштвене класе засноване на нечистом новцу и сопственом успеху.

„Дечко из раја” о спрези државних и религијских моћника

Са два главна лика, младим супермоделима Карлом и Јајом, Естлунд нас води на три главна места: у свет моде, на луксузну јахту и на пусто острво, како бисмо разоткрили све слабости и несигурности људи који себе сматрају емпатично равноправним са свим припадницима различитих класа и раса. Новац, манипулација и игра моћи су у срцу већ од првих сцена филма, који се шири и током крстарења луксузном јахтом на којој упознајемо и друге ликове: руског милионера Димитрија (изврстан Златко Бурић) који се обогатио приватизацијом једног државног комбината за стајско ђубриво; енглески пар који се обогатио продајом граната и бомби с чиме, према сопственом признању, „дају огроман допринос обезбеђивању демократије у свету”; капетана брода ‒ левичарски настројеног Американца (Вуди Халесон) склоног алкохолу; комплетно особље јахте међу чијим члановима постоји и јасна класно-расна хијерархија...

У једној немирној морској ноћи док снажни таласи бацају углађене путнике с једне на другу страну јахте, Димитри и капетан ће онако пијани исповраћаним гостима одржати незаборавно надмудривање цитатима Карла Маркса и Роналда Регана, све у циљу сагледавања противречности у модерним капиталистичким друштвима. И онда ће путници који су преживели и олују и напад пирата, остати заглављени на пустом острву где се комплетно мења хијерархија. Јер вођа може постати само неко ко зна како се преживљава, а то је у овом случају дојучерашња клозетарка на јахти, иначе вредна и радна жена из дубоког потпалубља и латиноамеричког порекла. Естлунд тако креира нови светски поредак који јесте смешан, али није и немогућ...

 Румунски редитељ Кристијан Мунђију, награђен „Златном палмом” 2007. за филм „Четири месеца, три недеље, два дана”, враћа се сада са филмом „Р.М.Н.” и нуди слику преокрета које су европским земљама донеле глобализација и миграције. Филм приказује изненадни повратак гастарбајтера Матијаса из Немачке у своје мунлтинационално село у Трансилванији непосредно пред Божић. Сусрет са маленим сином Рудијем који је од шока доживљеног у оближњој шуми престао да говори, са отуђеном супругом Аном и љубавницом Силом, која води малу фабрику хлеба, Матијасу ће само на први поглед донети зрнце мира у родном селу. Но, све ће се убрзо променити доласком и запошљавањем три имигранта из Шри Ланке у локалној фабрици. Мир у том католичком селу је нарушен, расизам и нетрпељивост сељана почињу да испливавају на површину, а Мунђију све то слика интензивно реалистичким стилом детаљно описујући све промене, протеривање странаца који су и сами хришћани из сеоске цркве, конзервативни став локалног становништва и самог свештеника. И то је управо оно што подржавају крајње десничарске странке широм Европе које су почеле да се залажу за сличне популистичке ставове...

Филм „Ео” за памћење 

Амерички редитељ Џејмс Греј у свом филму „Време Армагедона” износи продорну, искрену критику модерне Америке кроз причу о младом украјинско-јеврејском студенту који одраста у Квинсу у Њујорку. Греј прича своју полуаутобиографску причу, о белом студенту у Њујорку почетком осамдесетих година прошлог века, и о његовом дружењу са јединим црним студентом у разреду. То је време када је расна интеграција тек почела стварно да живи у школама, када је новоизабрани председник Реган говорио на телевизији о предстојећем Армагедону. Захваљујући ставовима либералног деде (веома добра интерпретација Ентонија Хопкинса), који прича о бекству породице из Европе непосредно пре Холокауста, дечак Пол ће ипак израсти у исправног младића широких схватања, а Џејмс Греј створити филм леп за гледање, али не и за бесконачно памћење...

 За памћење је експериментално документарно играни филм „Ео” Јиржија Сколимовског (84), једног од најзначајнијих стваралаца модерне пољске кинематографије. Протагониста његовог филма је симпатичан, љубак, чак и сасвим фин циркуски магарац звани Ео, којег ће закон против злостављања животиња у циркусима одвести из сопственог лепог окружења, у којем је уживао у љубави и пажњи своје кротитељке, у европско „заточеништво слободе” и међу људе и ствари које му се не свиђају. Филм Сколимовског допао се и публици и већини критичара. Сам аутор из здравствених разлога није дошао у Кан...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.