Како Швеђани измишљају нове порезе

Монополи су нешто што политичари тако радо стичу, јер онда могу да бирају начин продаје оне робе за коју само држава има дозволу. Овде не мислим на одвратни монопол о продаји алкохола, због чега је алкохол у Шведској четири пута скупљи од европских цена, већ на производњу електричне енергије.

У Шведској је дозвољено да било ко производи струју, ту нема никакве забране.

Али кад произведете сопствену струју, ту долази зачкољица коју су овдашњи политичари измислили.

Дакле, свако може да произведе струју али према закону дужан је да је прода некој од компанија које такође производе и продају струју. Велике електроенергетске компаније готово увек имају државу као већинског власника. Индивидуални произвођач електричне енергије може да купи назад исту ту струју за своје потребе, али овога пута са свим пореским дажбинама.

Уз четири-пет државних дажбина ту је и неизбежни порез кога ми зовемо ПДВ, без кога ама баш ништа не може да промакне.

Захваљујући креативним политичарима у шведском систему врло лако је пронаћи нове порезе који су понекад толико глупи да је то готово смешно. Ми плаћамо неколико измишљених пореза на електричну енергију који се не зову порези, него некакве „надокнаде” за које нико не зна зашто уопште постоје!

Није довољно плаћати само потрошњу електричне енергије него и „претплату на електричну мрежу” а онда морате да платите још једну надокнаду која се зове „пренос електричне енергије”.

Немојте мислити да је овде готово са фиктивним порезима у вези са струјом. Ту је и „накнада” која се зове „енергетски порез”. Кад се све то сабере са потрошњом струје на фактури, урачуна „порез на порез”, и наравно дода ПДВ на све те измишљене порезе.

Постоји још много, много тога, што су шведски политичари измислили и што није од користи обичним грађанима, већ је све измишљено за оне који већ „пливају” у парама. Без њих би животи политичара били кратког века.

Друга ствар која је веома значајна за капиталистичко друштво и која се невероватно раширила је чувена „фиксна накнада”. Средином седамдесетих година прошлог века телефонске компаније су увеле скромне надокнаде за све оне који су желели да имају телефон у кући или предузећу. После су плаћали коришћење телефона онолико времена колико су утрошили за разговоре.

Значи али су хтели да уштеде морали су да разговарају мање. Тада је нека мудра глава из једне телефонске компаније, гостујући на ТВ, пред милионима Швеђана, рекао: „Ако људи не користе више своје телефоне, ми ћемо повећати фиксну накнаду.”

Наравно, то се догодили преко ноћи. Било да смо разговарали телефоном или не, морали смо више да платимо јединој телефонској компанији која је постојала у то време.

Политички моћници желели су да људи више плаћају компанији, чак и ако уопште нису користили телефоне. То значи да су људи морали да купе апарат и затим да плаћају власништво телефона, а не за евентуалне разговоре.

Погодите ко је био већински власник једине телефонске компаније у то време.

То су видели директори других државних и приватних предузећа и сви су пожурили да се брзо пребаце у овај новонастали систем пословања како би осигурали своје приходе без обзира како народ реагује.

Данас је веома популаран и распрострањен начин пословања са „фиксном накнадом” која је доста висока и све фирме које то могу већ су увеле тај систем наплате својих услуга.

Постоје бројни докази овог трулог система у коме живимо. Систем је изграђен на такав начин да користи имају само богати капиталисти уз помоћ политичара који у суштини играју на њихову музику.

Вероватно то важи и за друге капиталистичке земље а не само за Шведску.

Драган Танасијевић

(Min svenska saga - Моја шведска прича)

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика