Грешници, глумци и животни невољници

75. КАН

Кан - На врло добар пријем у главној такмичарској селекцији 75. Канског фестивала који се ближи самом крају, наишао је и филм „Свети паук” иранског аутора Алија Абасија, као пунокрвни и изазовни трилер о праћењу трагова серијског убице шест проститутки.

 Филм је сниман у иранском светом граду Машаду, главна јунакиња је новинарка која прати убицу и последице његове опсесије „чишћења улица од грешница”. Ово је и први ирански филм о серијским злочинама и злочинцима, проституцији и скенирања тортура над женама на другачији начин и из другачијег угла. Врло добро снимљено и узбудљиво филмско дело, откупљено и за приказивање у Србији.

 И други ирански филм у главном такмичарском програму – „Лејлина браћа” Саеда Рустаија, наишао је на одобравање као магично-реалистичка прича о жени која држи целу патријархалну породицу на својим леђима, гледајући у будућност и жудећи за променама...

 Свој редитељски дебитантски филм „Заувек млад” (француског назива „Les Amandiers”), славна италијанско-француска глумица Валерија Бруни-Тедески посветила је глуми и глумцима, искушавању живота и театарско-филмских искустава, али и трагедији. Радња филма догађа се крајем осамдесетих година прошлог века у чувеној позоришној школи „Les Amandiers” славног Патриса Шероа, кроз коју су пролазили многи славни француски глумци данашњице, па и главни јунаци овог филма у тумачењу Луја Гарела и Надије Тершкијевич. Дирљив, предуг и редитељски помало наиван филм Тедескијеве није добио превисоке оцене, али је за утеху што није добио ни филм француске ветеранке Клер Дени – „Звезде у подне”, радње смештене у време Сандинистичке револуције у Никарагви 1984. године.

 Боље су, наравно, оцењени филмови славних ветерана: култног јужнокорејског редитеља Парк Чан Вука и његовог такође култног канадског колеге Дејвида Кроненберга. Парк се у филму „Одлука о одласку” бави правом детективском причом, истрагом мистериозне жене чија су два супруга скончала (сумњивим) самоубиством, скоком са крова високог небодера. Овај Парков филм је мирнији и сталоженији од свега што је овај мајстор до сада урадио. И Кроненберг је другачији, дистопичнији него икада пре. У филму „Злочини будућности”, својеврсном телесном хорору и научној фантастици из блиске будућности имплантације вештачки произведених људских органа, он комбинује удобност и конзумерство, надреалне и халуциногене елементе са реализмом, креирајући и неку врсту метафоре на опште и актуелне друштвене теме. Филм је у целости снимљен у Грчкој, са глумачком екипом у којој су Виго Мортенсен, Леа Сејду и Кристен Стјуарт...

 Белгијски редитељ Лукас Дон подарио је нежан и визуелно магичан филм „Блискост” (Close) о одрастању, о два тринаестогодишња дечака чија се блискост и снажно братско пријатељство прекидају под утицајем школске средине која их оптужује за међусобну заљубљеност... Његове старије и већ два пута „Златном палмом” награђене колеге – Жан-Пјер и Лик Дарден са филмом „Тори и Локита” поново доминирају као гласноговорници људи са маргина, невидиљивих и за друштво и за екранизацију на великом филмском платну.

 Овог пута Дарденови гледаоцима нуде директан и веома близак поглед у реалне проблеме малолетних афричких имиграната, који су без родитеља и фамилије стигли чак и до Белгије. Та деца – Тори и Локита који лажу да су брат и сестра како би их пустили да деле исту собу, певајући једно другом успаванке – постају лак плен злоупотребе и послодаваца и криминалаца и свих оних који раде изван заштићене зоне азилантског смештаја за омладину. Дарденови са пуним филмским реализмом и са дубоком ауторском хуманошћу прате њихову мученичку одисеју, њихову међусобну тврдоглаву солидарност у борби против система и њихову веру у будућност и опстанак...

 И тек што је у септембру прошле године задивио публику Венецијанског фестивала са историјским театарским спектаклом „Краљ смеха”, италијански, наполитански, редитељ Марио Мартоне већ се појавио и у главном такмичарском програму 75. Кана са моћним филмом „Носталгија”. Са својим средовечним јунаком Феличеом (у изврсном тумачењу Пјерфранческа Фавина), који се вођен носталгијом после 40 година враћа у Напуљ, Мартоне нас води кроз чувене енклаве града у којима се утицај цркве у константном рату сукобљава са утицајем Каморе на локално становништво. Ништа се није променило за тих Феличеових четири деценије одсуства, али његова носталгија је јача од ове погубне чињенице. Бајколики снови о родном граду живе снажно у њему без обзира што га свештеник и мафијаши, доминантни дилери дроге и оружја, упозоравају да треба да оде. Изврстан, друштвено али и уметнички ангажовани Мартонеов филм је за дуже памћење. И он је откупљен за приказивање на фестивалима и у биоскопима Србије и региона...

 Добитник 75. „Златне палме” биће познат вечерас.