Уторак, 29.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ДИЈЕГО ДЕ БРЕА, редитељ

Антигона је позив за нови живот

Она прича о томе да је тешко бити човек, да је тешко да једном кажемо: не
Дијего Де Бреа (Фото: Драгана Удовичић)

Античка драма „Антигона” према Софоклу, у режији словеначког редитеља Дијега Де Брее, коме је ово други подухват у Београдском драмском позоришту (после Брехтовог „Баала”, прошле године), премијерно је изведена на сцени „Оливера и Раде Марковић”. Драма је рађена према преводу Милоша Н. Ђурића, драматург је Ката Ђармати, костимограф Благој Мицевски. Дијего Де Бреа потписао је и сценографију и дизајн светла.

Тужна је спознаја да морамо да дођемо до крајње тачке опасности да би тек тада изашло из нас оно што је најбоље

Софоклове јунаке тумаче: Дуња Стојановић, Јана Милосављевић, Павле Пекић, Ивана Николић, Лука Грбић, Владан Милић, Мина Ненадовић, Стефан Радоњић.

За Хегела је Софоклова „Антигона” најсавршеније уметничко дело које се бави сукобом између државе и породице. Шта је за нас данас?

Антигона је синоним за слободу и за оно једино што желимо али ипак на скривени начин, како се описује у драми написаној 441. године пре нове ере. „Антигона” је женски комад, мада мушки ликови имају више од половине текста. Овде имамо Антигону која се супротставља да би остала чиста, да би успоставила вредносни систем који смо ми потпуно заборавили. Етика, морал, лепота, естетика, то нама не значи више ништа. То да си самокритичан, да можеш да будеш то што јеси, а не да само глумиш нешто за средину која то очекује од тебе, да си ти креатор свог живота, а не да живот креира тебе: о томе је ова прича. „Антигона” данас највише представља човека који стоји иза себе и који је активан, креативан. Имам осећај да је Антигона једина која се није нашла у возу који иде у апокалипсу, у којем нисмо ни свесни шта ће се десити већ чекамо као публика шта ће бити.

„Антигона” се бави потребом за људском, унутрашњом правдом упркос владавини спољашњих, нечовечних сурових закона који често не кореспондирају са људским. Како антика и Антигона кореспондирају на нашим сценама?

Изузетно. Мислим да антика кроз „Антигону” одговара на основно питање да је све у животу само трка и борба, да смо заборавили шта су нам споне, шта значи жена, односно мушкарац, да је жена у тим системима изгубила ону позицију коју треба да носи. Оно што је кључно и што је тешко у овом комаду јесте то да човек уради нешто само онда када је стварно угрожен. Ми пристајемо на све зато што је лакше пристајати на оно што је лоше, него урадити онај корак који је битан у животу и казати стварима: не. „Антигона” прича о томе да је тешко бити човек, да је тешко да једном кажемо: не. У томе је племенитост текста. Занима ме та дисфункционална породица где се убијају, где долази до силовања, насиља, где се на све то пристаје и како дође до једне тачке где све то пукне и онда долази једна особа која се супротстави свему због тога што је то што ми живимо данас потпуно неподношљиво. Ми овде причамо, а знамо да се 600 километара од нас дешавају потпуно друге приче. Нисмо тога свесни, ћутимо, не кажемо ништа док је нама добро. Када дође до нас, ни тада можда нећемо бити спремни да реагујемо ако немамо у себи то што Антигона носи. Ово није лепа прича него је жестока, снажна у томе шта та жена представља, а то је свет и са сузама и са снагом и са жртвовањем, патњом.

Софокле је писао какви би људи требало да буду, а не какви јесу, за разлику од Еурипида. Антигона у том смислу није лик већ идеална жена. Да ли данас имамо публику за Антигону?

Сматрам да је позориште ту не зато што нам треба неки политички памфлет, него да отвара онтолошке проблеме и да поентира, да дођемо до одговора и да тако некако дођемо до властитог чишћења. Нисмо више способни ни за основне односе. Људи беже једни од других, све пропада. Ми не видимо, немамо ни времена више да бисмо се зауставили, да би живот уопште улазио у нас. Антигона је позив за нови живот, покрет у сваком смислу. Нису је случајно искоришћавали сви системи, а овде и потпуно интимно јер показује шта је све оно што је у женама сакривено или фрустрирано, затворено због тога што систем то једноставно подразумева. И то је страшно. Значи, када човек покаже плач или када долазе сузе које су истините, сузе кајања, поништавања себе. То нам је данас у средини неквалитета. Постанете свести квалитета у моменту када сте у опасној ситуацији као што је болест, где комплетну маску скидате, када немате више снаге за ово глуматање и ову игру. Тужна је спознаја да морамо да дођемо до крајње тачке опасности да би тек тада изашло из нас оно што је најбоље. Постоје сузе самосажаљења, којих има пуно и не вреде ништа, и сузе покајања, а то нам недостаје.

Атинско друштво тада је гутало позориште које је имало снагу да то друштво промени. Какву снагу има позориште данас и да ли га уопште има?

Снагу има. Видим да су сале пуне, људи долазе. Антички театар је на позориште гледао као на терапију, зато што је мит био јако познат и публика је долазила као што се долази у цркву на причест, исповедање. Као што долазиш у цркву и сретнеш се са спознајом шта није добро, шта је лоше. Данас милим да је исто то потребно, да ако радимо антику, позориште може бити и нека врста цркве.

Хегел је писао и да су хероји попут Антигоне уметници који испољавају унутрашњу суштину и показују право свога делања. Како гледате на тврдњу да данас има много више антихероја од хероја?

Антихероја имамо много више зато што нам недостају карактери. Да би био херој прво мораш да имаш карактер, друга ствар је да Антигона не креће као херој већ као запостављено биће које нема никакве вредности, али унутрашњи порив је у њој толико снажан да се заправо изгради у хероја. То што данас недостаје и у политици и окружењу јесте карактер. Тачно знамо шта је карактер, оно што има своје мишљење и своје ставове које ништа не може пореметити, нити променити. Али много је теже да станеш иза своје одговорности него да се питаш целог живота о томе која су твоја права. Ту бих можда навео Кенедија који је рекао: „Не чекај шта ће држава да уради за тебе, него покушај ти нешто да урадиш за државу.” То је оно што позориште жели да уради.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric
Za ''taj zivot'' se bore religije, politicke partije i KREDITNI system. Samo ovaj poslednji obecava ''taj zivot'' na ovom svetu.
nikola andric
Poziv za ''novi zivot'' je ocevidan dokaz da ''stari ne valja'' pa se ''novi'' izmislja tako da su ''bajke'' jos od starih Grka omiljene. Koliko uspeha je tom ''filozofijom'' obecanje religija ''onog sveta'' imalo i jos (?) ima?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.