Радозналост духа мора да се негује

Суботица – На телефонски позив, јавља се звонким, снажним гласом.

„То је зато што мене није напустио тај младићки дух”, одговара Велимир Матејић, који са 88 година и даље активно слика, ствара и путује.

„Какве су то предрасуде” одбацује чуђење због тога што и даље активно вози, и редовно из Криваје, поред Бачке Тополе где сада живи, одлази у Суботицу или Сенту у снабдевање.

Тако започиње разговор током којег ће Велимир Матејић више пута показати да његов живот у појединим сегментима измиче клишеима уобичајеног. Живог је духа, оштрих запажања, са прецизним сећањем на догађаје којих је довољно и за две биографије.

Рођен је у Беранама 1934. године јер су му родитељи, као професори, тамо службовали. Завршио је Биолошки факултет, настављајући тако породичну просветарску традицију, а предавао је у земунској гимназији. Међутим, уметничка црта било је још једно породично наслеђе које је снажно пулсирало у њему. Цртање је почео да учи у Шуматовачкој школи цртања, и у атељу Лизе Крижанић где га је одвела тетка Десанка Максимовић, рођена сестра његове мајке Зорке.

– Лиза нас је дочекала речима: „Шта је? Тетка је амбициозна!” Али тамо је био и сликар Аца Кумрић и он ме је повео по атељеу да гледамо слике, испитивао за детаље и рекао: овај младић ће бити сликар. И тако смо оборили тезу да сам теткина амбиција. Лиза Крижанић је имала леп атеље у Призренској улици, могао сам да одем и да радим када сам имао времена поред студирања – прича Матејић.

Потом је, каже, већ као професор биологије уписао и историју уметности, само је слушао предавања, није излазио на испите. – Међутим, онда сам 1968. године примљен у Удружење ликовних уметника Србије, па сам то занемарио. Не може човек у животу баш све да постигне.

А постигнућа није мањкало у Матејићевом уметничком животу. Више стотина самосталних изложби, четири пута више колективних, бројне награде за графику, међу њима и она из Банске Бистрице. Много је радио у техникама дрвореза и линореза, графике, радио слике у уљу. О свему томе сведоче каталози уредно сложени у орману и исечци из новина са репродукцијама његових дела или текстовима о њему. Ту су и његове прве репродукције линореза из „Културног додатка” „Политике”.

И у овом тренутку његови радови изложени су на бијеналу у Горњем Милановцу, а ускоро ће публика поново имати прилике да види његова дела на Мајској изложби у Графичком колективу у Београду.

– Радозналост, она коју имају деца, мора да се негује. И мора да постоји јак мотив. Мени није тешко да, када има нека велика изложба у Бечу, седнем у аутобус, и после цео дан шетам по Бечу а увече се вратим. Ми сада овде немамо велике изложбе. Запостављено је. Некада сам одлазио у оба музеја, и у Народни, и у овај на Ушћу, сваке недеље. Као што неки људи иду у цркву, тако сам ја ишао по неколико пута на изложбе. А ми смо дозволили да они буду затворени 12 или 15 година – прича Матејић како је неговао дугу младост свог духа.

Пре четири године је последњи пут био на Венецијанском бијеналу, који је посећивао пуних пола века и сада тражи начина да поново оде до Италије. Набраја још бијенале у Љубљани који је неизоставно посећивао, исто као и све велике музеје света и градове, филмове, пределе чије слике је желео да задржи пред својим очима. Посебно је привржен Паризу у којем је у више наврата боравио по неколико месеци.

Велимир Матејић је пре 12 година напустио Београд и од тада живи у малом месту Криваја поред Бачке Тополе. Када је дошао, Криваја је имала око 600 становника, данас се преполовила.

– Дуго сам тражио место за себе у целој Србији, и овде ми се учинило добро, ту је био бископ, школа, теретана која ми је важна, продавница, ресторан, има дивно језеро поред на којем пливам – набраја Матејић.

Од свега наведеног, остало је само језеро. Признаје да му повремено недостаје Београд, јер је у Криваји лепо за рад, али се осећа изоловано без саговорника. Понекад када оде у Суботицу одједном погледа неколико филмова на биоскопском репертоару да задовољи ту духовну глад.

Због тога су му на столу тегови, а испред врата стана на другом, последњем спрату у ходнику пуном светлости штафелај са уљима и слике малог формата које је управо завршио. Овде то су две његове упоришне тачке: важно му је да одржи виталност тела и отвореност свог духа. Не дозвољава ни својим годинама да га дефинишу, али ни околини не допушта дискиминацију по старости.

– Уметник нема пензију и он не сме да се пензионише. Ако си уметник теби свака средина треба да одговара. Учење и рад увек морају да иду паралелно – каже Матејић.