Не бацај смеће у туђи контејнер

Правила понашања за обично пучанство у земљи коју је зачео Џорџ Вашингтон установљена су да сломе својеглаву вољу појединаца и тако га  утерају у тор, тамо где ће над њиме лако тренирати строгоћу.

Међутим, нема те овце која радо напушта неограђена пространства слободног кретања и добровољно одлази у тор. Мој први покушај да избегнем правила везан је за одлагање смећа.

Првих неколико дана после усељења у кућу, излазио сам на улицу у потрази за контејнером, који су у мојој постојбини у стара, добра времена, били на располагању 24 сата дневно, 7 дана у недељи. Сваки пут сам се враћао  необављена посла.

Кад је ђубре почело озбиљно да ми смета, потрпао сам га у кола и кренуо у потрагу за било чим што би личило на локални сабирач смећа или депонију. Непуне две миље од куће спазио сам три велика контејнера поређана испред једне стамбене зграде. Изгледало ми је као разрешење мог проблема.

Не очекујући никаква изненађења, стао сам поред контејнера и почео да вадим кесе и кутије у којима је ђубре већ одмакло у врењу. Баш кад сам отворио поклопац контејнера и задовољно установио да је празан, осетио сам нервозан додир по рамену праћен мексичким енглеским:

- Шта бре то радиш?

Збрчкани чичица не само да је личио на чувара стамбеног објекта, већ је то и био. (Оно „бре” није изговорио али је баш тако звучао.)

- Ратосиљавам се ђубрета, одговорио сам лаконски.

- Али то је твоје ђубре а контејнер припада овој згради, одбрусио ми је одсечно.

- Па зар не видиш да је празан, амиго, покушао сам да га омекшам.

- Нема везе, празан контејнер припада овој згради и ако не вратиш своје смрдљиво ђубре у твоја смрдљива кола, зваћу полицију!

Могао сам још да полемишем али његов љутити израз лица и рука на телефону били су више него убедљиви. Покупио сам своје отпатке пославши и чичицу и изумитеља мобилног где треба и напустио место злочина у покушају.

Управо тако сам се и осећао, као злочинац. Помно праћен погледом ригидног чувара, нашао сам се поново у загрљају свога ђубрета са стрепњом да ће бити уз мене као веран пас, до краја мог живота.

Али, повређено достојанство и свеже надошли инат, одлучили су да покажу чичици на коме свет остаје. Не може мене да надмудри један „мумифицирани метузалем”.

Исте ноћи, у време када и сове спавају, прикрао сам се, паркирао пола блока раније и у више наврата на прстима доносио пуне руке ђубрета стављајући их тихо у контејнер. Мисија успешно изведена, помислио сам спуштајући поклопац након последњег истовара, кад су се изненада из помрчине појавила полицијска кола секући ноћну тмину блештавим ротирајућим светлима.

Стао сам као укопан са руком на полузатвореном поклопцу и са полуотвореним устима. Ухваћен снажним рефлектором у криминалној радњи „Неовлашћено одлагање отпадака”, препустио сам се невољно последици поглавља 8, параграф 37, месног закона.

Изабрао сам повољнију алтернативу и платио казну на лицу места. Није ми се ишло три месеца у затвор. У присуству два униформисана записничара, повадио сам из контејнера своје ђубре до последње коштице и вратио га у кола.

Спасивши земљу од гнусног непријатеља, полицајци су се задовољно окренули и махнули у правцу прозора одакле их је уз широк безуби осмех и два подигнута палца испратио, знате већ ко.

Сад се већ упалила црвена лампица. Алармирала се у циљу спречавања наслова у новинама: „Угушио се у сопственом ђубрету”. Пред хамлетовском дилемом жив или мртав, учинио сам последњи корак. Прескочио сам свој добро утврђен зид интровертности (по некима сврстан одмах уз кинески), и упитао првог комшију како он то ради.

Одмах je размрсио тај Гордијев чвор у који сам се завезао. Смеће се током недеље скупља у за то специјалне канте и уторком увече износи на улицу. Одатле га по плану за наш рејон односе камиони градске чистоће рано зором сваке среде.

Закључио сам да сада треба да везујем чворове и да не заборавим на тај ред вожње. Али нисам имао избора, купио сам канту и чекао први уторак.

И нисам заборавио, јер је кућа је довољно заударала. Пуна канта и гомила кеса око ње били су на правом месту у право време те сам напокон одахнуо.

Следећег јутра међутим, умало нисам издахнуо.

За разлику од празних комшијских, моја канта је била нетакнута са свим кесама око ње где сам их и оставио. На рубу очаја питао сам се где сам погрешио, прилазећи својој очигледно неотуђивој имовини.

Залепљена цедуља на канти, унапред одштампана, остављала је избор ђубретару да заокружи прекршај из низа могућих а у пракси потврђених.

Приписани су ми следећи грехови: Нисам сортирао ђубре према пореклу, каквоћи и даљој обрадивости, тако сортираног нисам га ставио у засебне канте, на вишак ђубрета око канте нисам налепио за то посебно плаћене налепнице, новине нисам повезао у пакете од по 5 Лб...

Упутство поступања са ђубретом које ме је чекало на канти, било је својом дебљином управо пропорционално висини стандарда ове земље. Застрашујућа мисао ми је тада прошла кроз главу. Постаћу значи савременим робом њ. в. Ђубрета у земљи која је званично укинула ропство још пре 150 година.

И шта сам могао. Узео сам годишњи одмор да детаљно проучим упутство и сада седам дана у недељи сортирам ђубре док са стрепњом очекујем сваку среду и строгог ђубретара.

Слободан Стојиљковић, Чикаго

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика