Уторак, 09.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАНЕМАРЕНА ИСТОРИОГРАФИЈА

Мучно ницање Каменог цвета

Деценију и по после рата Јасеновац је био последње стратиште у Европи које још није било ни означено а камоли споменички обележено што је изазивало фрустрацију родбине страдалих и негодовање дела партизанских бораца
(Фото Раде Крстинић)

„Питање обележавања јасеновачког логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало је наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени... Шикара је увелико била преузела власт над просторима некадашњег логора, па се полако претварала у неку врсту прашуме на подводном тлу.”

То је резиме стања овог крвничког логорског комплекса петнаестак година после Другог светског рата из пера архитекте Богдана Богдановића, аутора јасеновачког споменика. У својој мемоарској књизи „Уклети неимар”, објављеној 2011. године, он описује замршене околности настајања Каменог цвета с низом интригантних епизода.

Тако Богдановић наводи да су околни сељаци из логорских грађевина „хладнокрвно разносили” што се  могло разнети – циглу, дрвену грађу, металне делове, остатке пећи „за печење цигле и спаљивање затвореника”. Незамисливо је да је у то време, такво, саблажњиво черупање места мегазлочина могло да се одвија без незваничне, прећутне дозволе власти. У једном телевизијском формату с високим рејтингом саопштено је да су сељаци „потицани од власти” да растурају зграде и односе опеку (БК ТВ, „Клопка”, 25. 1. 2006).

Дириговани заборав јасеновачког пакла изазивао је ужасавања и фрустрације родбине страдалих, као и негодовање некадашњих партизанских бораца који су на своју руку почели да прекопавају терен у стратишту Доња Градина, с јужне стране Саве. Али, наметнути мук имао је и спољнополитичке референце:

– Оклевало се да се стварно каже и фактографски докаже шта је Јасеновац био. Инфантилни покушај да се концлогер приброји злочинима хитлероваца (шифра „злочини окупатора и њихових сарадника” била је више но омиљена) није био претерано виспрен, јер Хрватска није била окупирана, па су сличне формулације наилазиле на отпор и протесте не само Срба и Јевреја, нo и немачких антифашиста који су горко подсећали да немачки народ има доста домаћег путера на глави, па му није потребно још мало и туђе националне срамоте, пише Богдановић.

Пре пријема у Ужичкој, 1961. године, где је Богдановић председнику Југославије требало да објасни идеју споменика, гардисти су покупили нацрте и фигурине са стола у атељеу, пред асистентима, док је Богдановић био одсутан. Конспиративна, војничка, хладна атмосфера владала је током уметниковог излагања. Само руковање с Титом Богдановићу није био пријатан део третмана: „Ја сам се руковао с њим; он са мном такорећи није. Кад ми је врло неодређено пружена бела, мека, хладна рука, дохватио сам је с нелагодом као да ми је неко потурио заклано, влажно пиле.”

Богдановић је затражио и добио још годину дана пре коначне презентације идеје.

Тито се својом „зверском интуицијом” (Богдановић) лаконски носио са притисцима. Он и „фамилија” (председници република и најважнији министри), слушали су 1962. у згради СИВ-а завршни идејно-технички експозе тада младог архитекте „забринути, помало и успаничени, а можда и солидно завађени”. То се уклапало у „напрегнуту, пригушено хистеричну атмосферу” за време вишегодишње припреме и градње споменика.

Гледајући макету споменичког комплекса и опипавајући ексере са широком главом који су означавали дрвеће, маршал је рекао: „Гле, чавли умјесто шуме... колосално”. На становито зановетање хрватског председника Јосипа Бакарића узвратио му је, довољно гласно да га сви чују: „Па зашто да не, модерно је, али мени се то свиђа”. Иронија је била у чињеници да се друг Тито, неколико месеци раније, у „чувеном” говору у Сплиту, гадно окомио на „модернизам” у југословенској уметности.

Модернистичко решење, скулптурална апстракција и за огромну већину посматрача тешко ухватљиве симболичке финесе биле су за титоистичку елиту идеални излаз из недоумица, по оба кључна резона, унутрашњополитичком и спољнопропагандном..

Апстрактна споменичка форма је својим непрозирним симболичким веловима избегавала јасну идентификацију злочинаца и жртава, остављајући неокрњен канон „братства и јединства”. Истовремено, спољнополитички учинак, вођен агитпроповским инстинктом, био је чист бонус, као, за западњачки укус, пожељни отклон од соцреалистичког, дословног фигуралног приступа.

Али. и такво решење је било у игри. Богдановић то потврђује уз једну, тешко појмљиву опаску, нарочито за родбину и потомке жртава: „Чињеница је да су поред мог предлога постојала још два пројекта врло угледних хрватских скулптора, у оно време фигуралаца ’пар екселанс’, који су драстично подсећали на ужасе злочина: аутори су, у најплеменитијој намери, и нехотично подилазили српској некрофилији.” (!!!)

Богдановић је, због гробних споменичких креација у Сремској Митровици (тумули) и Прилепу (кенотафи)  већ био уочен у италијанској стручној критици којој су били занимљиви његови „хорски споменици”, а новински наслови („Титова лекција Хрушчову“) упућивали су на исходишта комплимената. Даље, тешко да је случајно у маестров атеље, док су трајали његови опити, бануо „одушевљени” Жан-Пол Сартр, иако су га довели „један песник и један нацврцкани критичар”, пријатељи архитекте.

 

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Пошто се види да је Богдан Богдановић био ''претплаћен'' на израду споменичких комплекса палима у НОБ и ослободилачким ратовима, као и значајним личностима из тог доба, све ми се чини да је оно што је Богдановић написао о Титу и о догађањима из тог времена својеврсно ''прање'' биографије, пошто су се времена променила. Није било више ''ин'' писати хвалоспеве о Титу, већ је било ''ин'' писати што црње о самом Титу и његовој владавини.
Dragomir Olujić Oluja
Zašto Vi, Zemunac, stalno pričate napamet, što se pre komentara makar elementarno ne informišete? Prvo, sve je ovo bilo poznato od početka izgradnje i Spomen parka Jasenovac i samog spomenika „Kameni cvet“ i, drugo, Bogdan Bogdanović nikada nije pisao po „in“-principu – sve ovo objavljeno 2011. izgovarao je i pisao godinama ranije...
češnjak
Lakše i bolje bi bilo prenijeti Bogdanovićev tekst.
Bob Petrovich
Taj spomenik je džinovsko betonsko slovo "U". Ruganje žrtvama. Iz ovog prikaza se vidi kako je odobren.
Dragomir Olujić Oluja
Uz jednu ispravku – Bakarić je Vladimir a ne Josip, pitanje: Šta je pesnik hteo da kaže?
Jorge
Svi otežu sa spomenikom, a onda autor zatraži još godinu dana. Papir trpi svašta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.