Француска левица пред бираче излази уједињена

Разједињена левица није увидела значај јединства којe би омело надметање Марин ле Пен и Емануела Макрона на априлским председничким изборима. Ипак, одлучили су да уче на грешкама и у савезу наступе на јунским парламентарним изборима.

Бројним левичарским кандидатима у председничкој трци били су битнији самопромотивни интереси наметања свог лидерства од виших циљева иако, видело се, ни Жан-Лик Меланшон не би победио у финалу трке за Јелисејску палату. Прилика је пропуштена, али сада рачунају да ће уједињени у трећем кругу, како говоре за парламентарне изборе, изазвати реструктуирање француског политичког живота. Левица се ујединила и то намерава да искористи, рецимо, стратегијом дефинисања јунских избора „трећим кругом”. Циљ је да уновче Меланшонову популарност и његов имиџ главног изазивача Макрона и Ле Пенове. Он носи милионе гласова, а у првом председничком кругу је освојио 22 одсто, свега 1,3 процента мање од Марин ле Пен.

Сандра Русо из партије Зелених каже да су управо резултати председничких избора променили рачуницу јер сада постоји јасно профинисан лидер. Зелени су раније одбијали савезништво, али њихов кандидат у априлу није успео ни да пређе цензус, што их је коштало губитка права да остваре повраћај трошкова финансирања кампање. Само уз њихових четири и по одсто или уз 2,3 одсто, колико су имали комунисти, који су такође сами наступили, Меланшон би ушао у други круг.

Зелени и комунисти сада, уз социјалисте – некада најјачу левичарску партију – и друге мање странке, чине Нову народну еколошку и социјалну унију, окупљену око Меланшона и његове Непокорене Француске.

Осим њих, формиран је и савез Заједно, који чине Макронова Република у покрету, која је променила име у Ренесанса, Демократски покрет и Хорајзон, партија коју је основао бивши премијер Едуар Филип. Избори за парламент одржавају се у два круга, 12. и 19. јуна, када ће Фрaнцузи бирати 577 посланика. Прогнозе тренутно кажу да су уједињена левица и Макронов савез готово изједначени.

Ипак, с разлогом је уставни референдум из 1962. године увео правило да се председнички избори одржавају у тандему с парламентарним, у размаку од око месец дана. То значи да ће онај ко постане председник освојити и парламент, што јесте пракса у протеклих шест деценија Пете републике. Новоизабраном председнику никада није ускраћен већи број места у скупштини, а захваљујући изборном систему у два круга, сада прогнозирани велики успех левице може да се претвори у парламентарну већину за Макрона.

Међутим, можда битније од тога да ће Макронова коалиција узети већину у парламенту је то да ће, уколико левичарски савез поживи, изазвати померање у радикалнијем правцу. Меланшон је извео највећи политички удар откако је Макрон постао председник. Дошавши до трећег места у априлу, успео је да поведе левицу и изврши притисак на странке да пристану на радикалну платформу, попут одступања од споразума ЕУ, напуштања НАТО-а, окончања нуклеарне енергије. Бивши троцкиста је водећа фигура у постсоцијалистичкој левици и најрадикалнији је у погледу односа према ЕУ. Тврдокорни антикапиталиста, који капитализам сматра мајком хаоса и похлепе, кампању је симболично започео у Марсељу, из медитеранске луке је поручио да народ мора престати да бира марионетске законодавце који дижу руке сваки пут када влада изда наређење да се смањи буџет. Изненађујући је значај који су левичарске теме заузеле у јавној дебати.

Сада се поставља питање да ли је, за разлику од Макроновог првог мандата, крајња десница под ногама радикалне левице, коју предводи Меланшон и која неће бежати од подстицања уличних протеста и осмишљавања начина да блокирају председникову агенду. Антиимперијалистички интелектуалац, фасциниран историјом и Латинском Америком, скупљао је инспирацију у политичком жару Фидела Кастра и Уга Чавеза. Његови саветници кажу да је у деведесет одсто времена бриљантан говорник и стратег, а у остатку „луд и параноичан”, те прави магнет за младе бираче.