Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РЕАГОВАЊЕ МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА

Рамбује је био оквир за уцене

Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене су обавезе свих чланица УН на очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, док су акти тзв. ОВК и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као „терористички”
(Принтскрин)

Интервју с Томасом Шибом, амбасадором Немачке у Београду, који је објављен у „Политици” под насловом „Донбас и Косово не могу никако да се упореде”, садржи низ нетачних тврдњи и квалификација.

Занемарујући да је у дугом временском периоду СР Југославија била суочена са снажним албанским сепаратизмом на КиМ, амбасадор Шиб је изнео нетачну тврдњу о „угњетавању Албанаца и њиховом искључењу из јавног живота” и, игноришући читав низ чињеница и резолуција Савета безбедности УН, закључио да се НАТО одлучио за напад на СРЈ „тек када су била исцрпљена сва средства дипломатије”.

Истраживања, која се могу поткрепити одговарајућом документацијом, потврђују да је у годинама уочи агресије на СРЈ над Албанцима на КиМ заиста вршено насиље, али то насиље су вршиле терористичке групе албанских сепаратиста, које су, осим полицајаца и српских цивила, убијале и своје сународнике лојалне Републици Србији.

Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене су обавезе свих чланица УН на очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (данас Србије) док су акти тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као „терористички”. Савет безбедности УН је у више наврата изричито осудио терористичке акте ОВК као и „сваку спољашњу подршка терористичким активностима на Косову, укључујући финансирање, наоружавање и обуку”.

Реакција оружаних снага СРЈ и полиције Србије била је усмерена на сузбијање сепаратизма и тероризма, а о непостојању „декларисаних разлога” за напад на СРЈ су и чињенице потврђене у Немачкој. У периоду који претходи агресији на СРЈ, Министарство спољних послова Немачке је (12. јануара 1999) Управном суду у Триру указало да „операције снага безбедности нису биле усмерене на косовске Албанце као на етничку групу, већ на милитантне противнике и њихове наводне следбенике”. Примера ради, и Управни суд Баварске је закључио да изјаве о систематским прогонима албанског становништва на Косову нису потврђене извештајима МСП Немачке, указавши да „јаке југословенске операције од фебруара 1998. представљају селективну снажну акцију против кретања паравојних формација... Државни програм прогона усмереног против целокупне заједнице етничких Албанаца нити постоји нити је постојао”.

Супротно тврдњи амбасадора Шиба, мирна средства решавања кризе на Косову нису била исцрпљена. Јасно је да ни преговори у Рамбујеу нису били „мирно средство решавања” кризне ситуације, већ оквир за изношење уцена.

НАТО је деловао супротно Повељи УН, која не допушта изузетке од правила садржаног у члану 53 да „без одобрења Савета безбедности неће по регионалним споразумима нити преко регионалних организација бити предузета ниједна принудна акција”. Иако је било извесно да не постоји могућност, нити да постоје разлози за усвајање резолуције Савета безбедности којом би се НАТО овластио да употреби оружану силу против СРЈ, није учињен ни предлог да се питање изнесе и пред Генералну скупштину УН. Није поштован ни члан 5 Резолуције Генералне скупштине 3314 (1974) о дефиницији агресије која предвиђа да „било какав разлог ма које природе, било политички, економски, војни или други, не може да служи као оправдање агресије”. Да је оружана акција НАТО-а била противправна јасно произлази и из становишта Међународног суда правде у случају војних и паравојних активности у Никарагви и против ње (1986).

У основи једностраног проглашења независности Косова је употреба оружане силе НАТО-а и ОВК. Стога се „случај Косова” не може оправдати критеријумом који износи амбасадор Шиб да је „проглашење независности искључиво могуће ако се при томе не крши забрана употребе силе”.

Амбасадор Шиб изнео је тврдњу да се годинама интензивно радило на изналажењу решења за статус Косова које би за обе стране било прихватљиво и да је тек након што су се ови покушаји изјаловили проглашена тзв. независност Косова. Он игнорише чињенице да aлбанска страна није водила смислен дијалог већ је инсистирала на независности као једином могућем решењу, без улагања напора да се обезбеде минимални стандарди поштовања људских права, спрече прогони и обезбеди повратак српског и осталог неалбанског становништва.

Како се наводи у Резолуцији 1782 (2011) Парламентарне скупштине Савета Европе, којим се усваја Извештај о нечовечном поступању са људима и недозвољеној трговини људским органима на Косову, „током одлучујуће фазе оружаног сукоба, НАТО је предузимао акције у форми ваздушних напада, док је сувоземне операције изводила ОВК, која је де факто била савезник међународних снага”, и даље наводи да су се након „повлачења српских власти, међународна тела одговорна за безбедност у великој мери ослањала на политичке снаге на власти на Косову, међу којима су многи од њих били бивши припадници ОВК”. У истом извештају се наводи чињеница да су међународне организације на Косову „фаворизовале прагматичан приступ ради краткотрајне стабилности по сваку цену жртвујући основне принципе правде”.

Све резолуције у погледу Косова које је усвојио Савет безбедности УН, као једини међународни ауторитет коме је поверено очување међународног мира и безбедности, заснивају се на принципу заштите суверенитета и територијалног интегритета СРЈ. Територија КиМ је Резолуцијом 1244 стављена под међународну управу, уз гаранцију територијалног интегритета СРЈ и са циљем изградње суштинске аутономије и самоуправе, а не ради стварања независног Косова.

У основи међународне управе налази се пристанак СРЈ, а КиМ Резолуцијом 1244 није истргнуто из суверенитета Србије, већ је циљ био да се успостави управа која ће обезбедити суштинску аутономију уз поштовање територијалног интегритета СРЈ, односно Србије.

Иако преговори о статусу нису довели до споразума, на територији КиМ је уз широку подршку појединих држава било изражено настојање да се спроведе план Мартија Ахтисарија, који никада није изнет на гласање пред Савет безбедности УН, а који је модификован на тај начин да након проглашења независности кључну улогу у надзору над институцијама имају управо оне државе које су заговарале креирање независности Косова. Према Руководећим принципима Контакт групе за решавање статуса Косова (2006) „свако решење које је унилатерално или резултира из употребе оружане силе биће неприхватљиво”. Једино могуће решење за статус КиМ је, како је наведено и у Руководећим принципима Контакт групе, да „договорено решење буде међународни приоритет” и да „једном када процес отпочне он не може бити блокиран и мора се довести до краја”, а да „коначну одлуку о статусу Косова треба да потврди Савет безбедности”.

И поред систематског кршења међународног права и Резолуције 1244, Косово ни данас није, ни де јуре ни де факто, формирано као независна држава. Питање Косова, укључујући ту и питање статуса Косова, још увек је пред Саветом безбедности, чије одлуке, утемељене на међународном праву и потреби очувања међународног мира и безбедности, гарантују суверенитет и територијални интегритет Србије.

*Проф. др и главни правни саветник МСП-а

 

Коментари13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Nulta diplomatija
Srpska diplomatija spava..... Dok zapadnjaci izdvajaju ogromna novčana sredstva za PR firme koje se visokom profesionalnošću bave osmišljavanjem "činjenica", i korišćenjem činjenica u svoju korist, naši čekaju da Bog pravedni presudi. U medjuvremenu čuju se nesuvisle izjave pojedinaca koje se objavljuju u našim novinama, pa se mi medjusobno gložimo oko toga ko je za a ko protiv dotičnog "stava". Osim toga, mi ismevamo "suverenitet" tri susedne države, a ne vidimo da ni sami nemamo suverenitet.
Jelena K
Kako je moguće da je Šibu data akreditacija ambasadora u Srbiji? Sramota.
Mika
Da se razjasni ; ucena samo za Srbe.
Бранко Ср'б Козаковић
Поштовани. Добро је подсетити српску јавност и осветлити јој ту ствар. Дипломата Шиб сасвим добро зна све ово што сте нам приказали. Али, да ли, на пример, Немци то знају? Зашто онда, посебно имајући у виду позицију са које наступате, ово што сте приказали не преведете на све велике језике, па и немачки, и понудите тамошњој јавности - разрађено, са паралелама,.. Осим што причамо сами са собом, шта чинимо да се наша реч чује ван Србије? Зашто свет не зна за ово што пишете?! Зашто га не обавестите
Павле М. Дивнић
Многе дипломате, па чак и министри спољних послова, немају увек и праве информације. Да би их стекли морају више да слушају него што говоре да буду учтиви, љубазни и да пазe на протокол. Дипломата треба увек да говори истину тамо где је то очигледно, да буде тачан, смирен, пријатне нарави, скроман и лојалан, тамо где је резидуелан - по Николсоновој дефиницији. Tо није сл. Хер Шиба и како је кренуло код нас ће амбасадори почети да оснивају партије и излазе на изборе - колонијални синдром.!?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.