Шамар као васпитна мера

Насиље над женама врше не само возачи камиона или нискоквалификовани радници, како се то најчешће мисли, већ и адвокати, научни радници, лекари, први комшија који вам се насмеје и љубазно пожели „добро јутро”

– За 13 година брака била сам обична крпа, нула и лоша мајка својој деци. Незадовољан собом, муж ме је малтретирао, увек за све кривио и претио да ће ме убити. Ударци које сам годинама добијала не доказују његову љубав, како ми је причао. Тешко ми је да се свега тога сећам – прича, док јој сузе капљу на хаљину, Т. Р., мајка двоје деце и жртва насиља у породици. Како истиче, направила је најзначајнији корак у свом животу када је скупила храброст и закуцала на врата „Сигурне женске куће”.

– Одлазак од њега велики је корак на који нисам лако могла да се одлучим зато што ми, жене, преживљавамо батине насилника са надом да их више нећемо доживети, да су последње. Волела бих да свака жена која трпи било какво насиље буде довољно храбра да направи овакав корак, јер на тај начин далеко више помаже себи и својој породици, него да трпи насиље.

Шта се дешава у том свету, иза чврсто затворених врата, из кога је тешко побећи, у коме се батина добија на поклон а псовка уместо речи – волим те? Мало жена скупи довољно храбрости да после вишегодишње тираније изађе из психичког затвора и побегне са децом у неку од „сигурних кућа”. Поражавајућа је чињеница да многе жене прихватају шамар од мужа или партнера као васпитну меру, и у томе не виде ништа лоше. Насилници, који су их „дресирали” да буду у подређеном положају, не престају да потежу своју тешку руку и још теже речи на нежнији пол.

Ко штити насилника

Колико дуго жене трпе насиље пре него што га пријаве надлежнима? Одговор смо потражили од Весне Станојевић, координаторке саветовалишта против насиља у породици, невладине организације која у свом саставу има три „сигурне куће” за жене и децу жртве породичног насиља и једно склониште за жртве трговине људима.

– Младе жене у просеку трпе скоро десет година насиље у породици пре него што се одлуче да случај изнесу у јавност. Према ранијим истраживањима, старије жене трпе насиље од 15 до 20 година пре него што га пријаве. Код нас се најлакше препознаје физичко насиље јер се психичко углавном толерише. Жене још немају свест да није нормално да им муж, брат, или било који други мушкарац, удара шамаре као васпитну меру. Постоји читава скала разлога због којих жене трпе иживљавање а најчешћи је да она увек рачуна на његову промену. Реч је о женама на свим нивоима, од доктора наука до чистачица, али највише их је из средње класе, у којој су жене иначе најбројније. Многи мисле да се то дешава само женама у нижим слојевима чији су мужеви радници или возачи. То је заблуда, јер су међу насилницима и адвокати, али и ваш први комшија који вам се насмеје и љубазно јави свако јутро. Жене мисле да ће се насилник променити, често кажу да трпе због деце или зато што су економски зависне у већини случајева. Ипак, чини се да је један од најбитнијих разлога страх. Страх од насилника, страх од тога шта ће јој урадити, да ли ће је тражити, додатно наудити. Жртва напушта насилника тек онда када је доживела тешке телесне повреде или када је насилник једноставно избаци из куће – објашњава Весна Станојевић.

Важно је знати да се насиље може десити свакој жени, и да оно најчешће није последица жениног понашања, него патријархалног система у којем своју моћ мушкарци изражавају кроз насиље над женама. Наша саговорница, која је желела да сачува анонимност, каже да њен муж није био насилник у првим годинама брака. Чак и ако је било свађа и неслагања, никада је није ударио до пре четири године, када су и деца била сведоци тог свирепог батинања.

Батине – чудан доказ љубави

– Насиље, физичко или вербално, трпела сам четири године, иако смо од почетка брака имали проблеме. Он ме је научио да насиље не препознајем, да пређем преко свега. Ја сам му увек давала шансу у нади да ће се то променити. Не могу да кажем да није постојала љубав и нада да ће бити боље. Нада увек постоји. Највише ме боли то што су деца морала да присуствују догађајима, да то гледају, слушају. Муж ме није само тукао, вређао ме је и омаловажавао. У тренуцима када ме је малтретирао психички и физички, деца су га молила да престане, говорила су му – „тата, то је наша мама, немој да је тучеш”, чак би, онако мали, мени прилазили и говорили би ми да одем кад ме он избаци из куће као што је имао обичај, боље да одем док сам читава него сва у модрицама од његових удараца – сећа се она.

Весна Станојевић нам предочава да мушкарци жене туку свом снагом, ломе им носеве и удове, шутирају их, неконтролисано ударају, не бирајући да ли је то стомак или глава.

– Постоје мушкарци које ништа не може да изазове да се тако понашају. Реч је о разумним, не о агресивним људима, који имају поштовање према партнеру – објашњава Станојевићева и упозорава да жене треба да обрате пажњу на мушкарце са „кратким фитиљем”, који су гледали како отац туче мајку и целог живота живе тако што прете некоме или се туку. Такви ће сигурно ударити жену без разлога, шта год она урадила. Према речима координаторке саветовалишта против насиља у породици, тај број мушкараца временом би требало да се смањује ако им буде стављено до знања да то што раде није нормално, закључује Весна Станојевић.