Петак, 12.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ДЕМАНТИ

Знам од кога сам набавио Радовановићеве радове

Поводом тврдњи уметника Владана Радовановића, изнетих у Културном додатку „Политике” 4. јуна 2022. године
Надежда Петровић, Аутопортрет, 1904, колекција Вујасиновић

„Овај је решио да те сахрани”, тим речима ме је познати београдски књижар тог суботњег преподнева међу првима обавестио на мутан талог, троловање, наношење немерљиве моралне и материјалне штете уз најгнусније блаћење мог имена у Културном додатку Политике од 4. јуна 2022. године. Када сам бацио поглед на чланак Не купуј „Руке” на „Купинду”, почео сам неконтролисано да се смејем и мислим да ме је његов аутор Владан Радовановић могао лако ликвидирати јер просто нисам могао да зауставим нападе смеха.

Као прво – ако већ зна моје име и презиме, Владан Радовановић би требало да зна и да ја нисам тамо нека ситна боранија у свету лепих уметности, продавац с „Купинда” као што је написао, него Милош Вујасиновић, колега мултимедијални уметник, мада ми је после свега тешко да се идентификујем с господином Радовановићем као са колегом. Друго, у малој средини, требало би да зна да је Милош Вујасиновић ликовни критичар и озбиљан колекционар уметничких дела, књига, аутограма, антикварних предмета, докумената и фотографија и да је моја колекција једна од врхунских колекција на овим просторима, можда не и најбоља, али годинама са љубављу стварана и ретко од кога превазиђена када би у некој имагинарној ситуацији упоређивали рад по рад, дело по дело. Никола Кусовац 2020. године у посвети своје књиге Српско сликарство 20. века (1950–2000) пише: „Јединственом Милошу, скоро Обилићу, ствараоцу без премца, колекционару над свим колекционарима, великом грешком пропуштеном у овој књизи, заљубљенику у истинито и лепо, укратко непоновљивом Вујасиновићу...” Треће, требало би да зна да Милош Вујасиновић није хуља ни олош каквим је покушао да ме као јавна личност представи јавности када је слагао измисливши гадост да сам му тражио бланко аутограм с навођењем наслова рада и године настанка. Да ли би ико нормалан потписао то на шта Радовановић инсинуира ако би му неко подметнуо бланко папир? Можда је заборавио да наведе да сам га као волшебник претходно хипнотисао пре него што сам га наводно навео да бланко папир потпише, чијим се чином тај лукави лисац обрукао за све паре. Оно што је интригантно јесте да у моменту потписивања он наводно зна моје име и презиме. У поменутом тексту Радовановић наставља да кроји неистине покушавајући да у своје замешатељство умеша Слободана Малдинија као свог сатрапа па каже да сам њему, Радовановићу, том приликом рекао да ми је аутограм потребан јер је репродукција „Руку” у Малдинијевој Историји српске уметности. Истина је следећа: мој познаник, знаменити и познати колекционар, сликарски мецена и љубитељ уметности који не воли пажњу, а који је иначе и пријатељ Бранка Белића, фотографа, са циљем да сви живи портретисани потпишу своје портрете у његовом примерку Белићеве књиге, 2019. године – испред Дома омладине, где смо дошли да би добили аутограм од Лордана Зафрановића, који је ту гостовао, замолио ме је да му учиним љубазност и замолим Владана Радовановића, који се ту пред нама случајно појавио са супругом да се потпише на Белићевој фотографији Радовановића у књизи, и то је било то. Аукција с Радовановићем „Рукама” на „Купинду” започета је 2016. године, дакле пуне три године раније, тако да у његовим произвољним, неистинитим и непровереним тврдњама нема баш никакве аналогије. Истина је такође и то да је Слободан Малдини користио много, бар двадесет, мојих ауторских фотографија на којима су се налазила уметничка дела из моје колекције па их је репродуковао у својој Историји српске уметности; притом, готово сигурно је користио и мој снимак Радовановићевог рада „Руке” тако што га је без мог овлашћења, али са мојим накнадним одобрењем скинуо са „Купинда” и објавио у својој књизи. Нажалост, Малдини није знао да се иза надимка Топспин на „Купинду” крије моја маленкост када је због Радовановића писао за Вечерње новости иако је то требало да зна пошто је моју фотографију тог Радовановићевог рада објавио преузевши је са „Купинда” од мене. Радовановић у Политици не помиње и то да је унајмио неку особу која је на превару преко порука „Купинду” измамила број мог телефона, претварајући се да жели да купи дело „Руке”, а која ме је потом, представивши се као Марио, власник галерије „Рамс” у Сарајевској улици у Београду, у телефонском разговору „пријатељски” посаветовала да запалим Радовановићеву графику „Руке” у дворишту куће јер ме полиција прати више од годину дана и да су док разговарамо већ на путу ка мени.

Да ли газећи преко мене, а душмански наносећи све ниске ударце, Радовановић на рђав начин обнавља искру своје запарложене присутности на сцени, да ли је гладан пажње или је, у шта се највише надам, једноставно презупчио? Каква је то сорта, односно, који је крајњи циљ тутуруту спиновања, продаје магле, пуштања бува, сољења памети, и папазјаније коју Радовановић намерно ствара пошто Слободан Малдини тврди да га је недавно гледао како „под старе дане” потпуно сувисло држи двочасовни говор у СКЦ-у – не знам. Оно што сигурно знам јесте то од кога сам као треће лице набавио Радовановићеве радове са свим гаранцијама о њиховом пореклу пошто се не ради само о једном раду „Руке”, већ о више Радовановићевих дела. И сва су она потписана од Радовановићеве руке јер тај од кога сам их стекао сигурно не лаже – а то је Дејан Ђорић, стари Радовановићев интимус, а од пре неку годину крвни непријатељ, пошто сам због проблема у који ме Радовановић уваљује прочитао полемику коју су ова два човека водила у најтиражнијем српском магазину. Мучно је било читати Радовановићеве иди ми – дођи ми текстове. Очито да Владан Радовановић, као роб српском закону ината, сада не жели само да својим ауторским делима прикачи лошу карму; већ ако је толико сувисао, као што Малдини тврди, он просто жели да пошто-пото уништи или бар девалвира и минира оно што је некадашњем пријатељу и сараднику Дејану Ђорићу од срца дао као накнаду за пишчеве ауторске услуге. И да на неки начин јавно закука да је тим радовима, који се сада налазе у рукама непријатеља, прошао рок за употребу, притом не либећи се да уништи мој годинама стваран добар глас и репутацију. А тај човек Дејан Ђорић, витез српске ликовне критике, за мене је у овом случају и у коначници једини кредибилан извор, па зашто да не – и избор, у чије поштење и беневолентност несумњиво верујем.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.