Неоправдано запостављамо ветар и сунце

„Енергетска политика је увек политика моћи и увек је политика интереса, стога је увек и безбедносна политика”, рекао је недавно немачки министар економије и климе Роберт Хабек. А да ли ће Европа успети да се ослободити зависности од руске енергије и како ће то учинити – применом обновљивих извора или тако што ће зависити од енергената неке друге земље, питање је од 300 милијарди евра. Толико ЕУ планира да издвоји до 2030. године на име стратешке аутономије. Да је ово најсложеније и најзахтевније питање геополитике 21. века показују све енергичније расправе о енергији које се воде у већини европских земља. Немачки Зелени, који су сада део владајуће коалиције, нападају претходне владе зашто нису радиле брже на одвајању немачке привреде од руских фосилних горива, Белгија преиспитује своје одустајање од нуклеарки, док Италија, Холандија и Велика Британије убрзавају процедуре како би градили ветропаркове.

 Владимир Ђурђевић

(Фото: лична архива)

Ипак, стручњаци за климатска питања нису убеђени да са трагедијом у Украјини долази ренесанса кад је реч о животној средини. Европски зелени договор подразумевао је да до 2050. године емисија гасова са ефектом стаклене баште буде – нула.

– То јесте био план, али за 30 година, а не у наредних неколико лета. Сада свака земља покушава да нађе нову шансу, па тако поједине државе настоје да убрзају процедуру за добијање дозвола за изградњу ветро и соларних електрана. Међутим, брзина којом се траже решење не иде у прилог тежњама из Зеленог договора. У Америци је, само 12 сати пошто је Русија бомбардовала Украјину, почео јак притисак лоби група да се укине забрана за истраживање нових гасних поља. Такође, прелазак на течни гас није ништа зеленије решење, јер је разлика између течног и природног гаса само у начину допремања. Гасни терминал у Грчкој који се сада убрзано гради само је мали део плана да у наредних три до пет година никне велики број оваквих постројења на обалама широм Европе. Свако овакво постројење не иде у прилог чак ни настојању да гас, као најприхватљивије фосилно гориво, буде прелазно решење на путу ка производњи енергији из обновљивих извора. Најављене инвестиције су заправо дугорочне, јер нико не прави гасне терминале да послуже годину или две - објашњава за „Политику” метеоролог и ванредни професор на Физичком факултету у Београду Владимир Ђурђевић.
Само два месеца пре напада Русије на Украјину, белгијски званичници обавезали су се да ће до 2025. затворити свих седам реактора у нуклеарним електранама. Сада се питају да ли су пренаглили када су одлучили да нуклеарну енергију прогласе за прошлост. А да је Србија тек на путу атомске будућности указао је у јануару министар без портфеља задужен за иновације и технолошки развој Ненад Поповић на Међународном самиту у Дубаију. Министар је тада рекао да наша земља „треба да гради нуклеарну електрану како би обезбедила стабилно снабдевање енергијом”. Али шта о томе, са аспекта заштите животне средине, мисле стручњаци?
– Не мислим да треба да кажемо да нас то не занима, али не треба ни да срљамо. Истина је да нуклеарна енергија нема емисије угљен-диоксида, али ако се догоди неки акцидент оставља далекосежне последице. И дан-данас села у близини Фукушиме нису насељена. Морамо размишљати и о нуклеарном отпаду, јер није решење закопати га испод неког брда. Такође, важно је и питање да ли имамо стабилне изворе нуклеарног горива, па имати у виду да ниједна нуклеарна електрана на свету дугорочно није исплатива и да је она огроман финансијски притисак на економију који могу да поднесу богате земље, дужину њене изградње, стално субвенционисање… После Чернобиља мало је истраживања рађено, па је много више питања него одговора када је реч о нуклеарној енергији. Оно што би у Србији био проблем јесте и недостатак кадра – објашњава Ђурђевић и додаје да мале модуларне нуклеарне електране, које би убрзале време изградње, за сада постоје само као тест-постројења и то тек неколико у целом свету.

Док Европа покушава да нађе решење како да се најбезболније ослободи руског природног гаса, који је покретач европске економије, само дневно за гас и нафту, у зависности од цене, Русији плаћа од 800 милиона до милијарду долара. Србија је, за већи део испоруке, добила пријатељску цену, што ће, без сумње, подстаћи инострана привредна улагања. Али стручњаци инсистирају да и наша земља треба да иде у правцу енергетске независности. Како?

– Најпоузданији извори енергије су ветар и сунце, а код нас су неправедно запостављени. Србија има једно од најбољих подручја у Европи на копну за производњу енергије из ветра, а то је кошавско. Држава би требало да поједностави процедуру за изградњу ветропаркова, као и да нађе начин да они не буду само у рукама приватних компанија. Рецимо, у ЕУ је пракса да нека регија или локална самоуправа добије удео у постројењу. Добра идеја је да се изграде соларне електране на девастираним коповима попут „Колубаре”. Требало би тежити да се соларни панели поставе на кровове школа, музеја, болница, али и да то учини сваки грађанин који има свој кров. Они су све јефтинији, а закон иде наруку грађана јер потрошач може да буде истовремено и произвођач, односно вишак произведене енергије може да прода. Данас се у појединим земљама мали соларни панели купују у робним кућама. Важан аспекат енергетске независности је енергетска ефикасност, ми смо велики расипници у том погледу и бележимо недопустиво велике губитке у системима производње и дистрибуцији електричне енергије – подсећа наш саговорник.

О очувању и енергетској ефикасности у свом извештају говорила је недавно и немачка Национална академија наука нудећи формулу за преживљавање зиме без руске енергије. Али та једначина није нимало зелена, јер уз штедњу и увоз страног, неруског гаса подразумева и повећање термолектрана на угаљ. Тако се пред владајућу коалицију у којој су и Зелени поставила дилема – да ли да постану мање зелени или да остану зависни од Русије, плаћајући једну од најповољнијих цена гаса.