Како је Руанда постала сигурније уточиште од Британије

Британски суд одбио је у понедељак две жалбе поводом плана владе да тражиоце азила депортује и тиме отворио врата првог авиона да људе који су ризиковали живот да пребегну у Велику Британију мимо њихове воље пребаци у другу „безбедну земљу”. Та „сигурна кућа”, по процени Лондона, није њихова територија – већ Руанда. Пресуда високог суда, којом је одбијен захтев хуманитарних група да се стопирају први летови, уклонила је правне препреке и утрла пут који је још у априлу најавила Џонсонова влада, а који предвиђа депортацију људи пристиглих од јануара у Британију. Поменуте жалбе, које су уложиле неке од бројних невладиних организација које се противе овом потезу, биле су правни и очигледно празни изазови британској контроверзној политици која легитимним сматра процесуирање и пресељење хиљада миграната који су преко Ламанша чамцима дошли у Велику Британију прешавши изузетно опасан пут од Ирака, Сирије, Судана.

Министарка унутрашњих послова Прити Пател, која је потписала мултимилионски споразум о премештању избеглица у Кигали, хвалећи „аранжман” као ефикасан начин да се процесуира растући број илегалних придошлица, тврди да је ова земља безбедна и да је сигурно уточиште. Занимљиво је да је британска влада лани у УН изразила забринутост због навода о „смртним исходима у притвору, нестанцима и мучењу” у Руанди и ограничењима грађанских и политичких права. Сада, пак, из Лондона поручују да је Руанда прогресивна земља која жели да обезбеди уточиште и која је направила велике кораке напред у односу на оно што је била пре три деценије. Кигали је изгледа муњевито напредовао, а шта о томе мисле они који ће се наћи у авионима говори то да штрајкују глађу и прете да ће себи одузети живот.

Неки од њих побегли су из ратом разорене Сирије како се не би придружили војсци. Други су избегли из Ирана и неких афричких држава. Организацијама које им помажу рекли су да је хуманије да их убију или их врате тамо одакле су побегли него да им уруче карту за Руанду. Истичу и да су њихови изгледи за депортацију посебно туробни кад се упореде с европском добродошлицом за украјинске избеглице, иако међу онима који беже од рата и тортуре, без обзира на то одакле долазе, не би требало да се прави разлика.

УНХЦР је ову одлуку Лондона назвао кршењем међународног права, које гарантује да нико не може да буде враћен у земљу у којој би се суочио с непоправљивом штетом, а покушај „пребацивања одговорности” за захтеве за избеглички статус сматрају неприхватљивим. Међународни стручњаци кажу да ове мере крше британску посвећеност конвенцији УН о избеглицама из 1951, која захтева да се тражиоци азила не шаљу насилно у несигурна подручја.

С тим у вези „Њујорк тајмс” је пажњу посветио управо агенцији УН за избеглице, која коментарише да људи који беже од рата, сукоба и прогона заслужују саосећање и емпатију и да њима не треба трговати као робом. Њујоршки лист преноси и извештаје „Хјуман рајтс воча” да су власти Руанде тукле новинаре, опозиционаре и јутјуб коментаторе, који су ухапшени јер су критиковали снаге безбедности и говорили о политичкој репресији. Критичари споразума о депортацији кажу да Кигали не води рачуна о безбедности избеглица и подсећају на истините догађаје на основу којих је снимљен филм „Хотел Руанда”, о хотелијеру Полу Русесабагини који је спасао чланове породице и избеглице од покоља дајући им склониште у хотелу. Првобитно слављен као херој, Русесабагини је пред судом у Руанди осуђен на 25 година затвора због тероризма. Његов пут од славне личности до државног непријатеља следио је раст његових критика према влади. Његова ћерка је за „Њујорк тајмс” рекла да је нехумано од британске владе која се залаже за људска права да врати тражиоце азила у окружење слично оном из којег беже.

Чак је и принц Чарлс, иако је краљевска породица политички неутрална, владин план назвао „ужасним”. „Тајмс” је, позивајући се на неименовани извор, писао да се престолонаследник, који би крајем месеца требало краљицу да представља на самиту Комонвелта у Кигалију, противио овој политици, којом је више него разочаран. Ипак, политичке одлуке су искључиво ствар владе, а ова политика у складу је с Џонсоновим имиграционим брегзитовским аргументима, којима је обећао да ће вратити контролу над границама које је у 2021. преко Ламанша прешло више од 28.000 људи, док их је у 2020. било око 8.500.