Ко су Руси који све праштају Путину?

Вероватно од времена када се Адолф Хитлер успињао на власт, пропаганда није тако брутално формирала ставове читаве нације као што је то сада случај са званичним руским виђењем рата у Украјини. Руси га масовно подржавају.

Кремљ је комбинацијом страха и медијских манипулација унутар земље успео што није у иностранству: изменио је глобални карактер рата. Жртве су представљене као агресори. Довољно је било украјинско руководство или батаљон „Азов” прогласити за неонацисте, да то код већине од 330 милиона Руса изазове патриотска сећања на Велики отаџбински рат.

Власт је већ у првим данима реаговала на себи својствен начин: донет је нови закон по коjем је свака критика рата кажњива до 15 година затвора. Независни радио „Ехо Москве” и ТВ канал „Дожд” брзо су угашени. Истраживачи под контролом ауторитарног режима одрадили су свој део посла.

Ко су људи који бране агресију против словенске и већински православне браће? Шта тачно подржавају?

Лабораторија јавне социологије, независна истраживачка група левичара и активиста из Санкт Петербурга, почела је да се бави питањима рата одмах после руске инвазије 24. фебруара. Интервјуисане су стотине људи, махом по Москви и Санкт Петербургу, оних који су учествовали на проратним и антиратним митинзима. Иако су интервјуи били анонимни, очекивано се показало, како за „Соушал Јуроп” пише Светлана Ерпилева, да су многи одбили да се изјасне, било да су интервјуи вођени онлајн или уживо.

Уобичајено се сматра да они који подржавају рат верују државној пропаганди: да Украјином управљају „нацисти”, да је власт у Кијеву уз подршку НАТО планирала да нападне Донбас и Крим, а онда и Русију, да подржавају Путина и да су приправни да игноришу последице западних санкција. Испоставило се да су разлози који их наводе да подржавају војну агресију сложенији, да је постоје различити мотиви и да може да се идентификује више главних група.

Највећу чине они који слепо верују пропаганди државе, који се искључиво ослањају на режимске медије и званично тумачење да је циљ „специјалне војне операције” заштита од „геноцида” становника Донбаса који говоре руски. У већини су забринути због цивилних жртава, али одговорност пребацују на украјинску војску.

Другу групу чине они који су од раније индоктринирани идејом Руског света, националистичким пројектом који је Владимиру Путину омогућио да негира украјински национални или верски идентитет и да разбукта снове о дефинитивном поразу вечитог непријатеља: Запада. Украјина треба да се врати у скуте Руског света. Инвазија ће помоћи миру у источној Европи.

Свесни су да ће санкције Запада тешко погодити руску привреду, али су приправни да издрже пошто им је поручено да ће то само смањити зависност руске економије од Запада. Подржавају Путина упркос унутрашњим проблемима земље и спремни су да праштају у тешким временима.

Појединци су свесни да руски војници убијају Украјинце, укључујући и цивиле, али желе да верују да њихова армија максимално избегава цивилне жртве, да украјинске снаге провоцирају губитке кријући се по градовима међу становништвом, или једноставно кажу: рат је рат, а наставља се само зато што то жели украјинска страна.

Трећу групу чине инфицирани НАТО претњом. Иако би радије да нема рата, правдају га потребом да се узврати напредовању западне војне алијансе на исток и војног заокруживања Русије. Више верују дипломатији, али не би да критикују Путина јер су уверени да је он све покушао око преговора и да је био одбијен. Инвазија Украјине је била изнуђена опција ради безбедности Руске Федерације.

Но, како се инвазија продужавала, растао је број скептика који су почели да сумњају у веродостојност информација које су добијали. Припадници ове групе окренули су се алтернативним медијима који су им доступни, од опозиционих до украјинских и западних. Верују да ће рат економски уназадити Русију, осиромашити становништво и унети поделе у друштву. Критикују Путинову унутрашњу политику, али подржавају његов рат.

Четврту, најмању али довољно важну групу чине они са личним везама са Донбасом. Сматрају да ће „нови рат” окончати „стари”, онај који је почео после руске анексије Крима 2014. од када је исток Украјине – насељен становништвом које говори руски – стална мета снага кијевског режима. Једва су дочекали инвазију а, навикнути на жртве током последњих осам година, немају посебан однос према погибијама украјинских цивила у другим деловима земље.

Најзанимљивију категорију истраживачи Лабораторија јавне социологије открила је међу онима који критикују узроке, ток и последице рата, који имају разумевања за украјинске жртве, подржавају руске антиратне протесте и осуђују хапшења њихових учесника, нервира их што је забрањено говорити о „рату”, али избегавају да се успротиве. Сматрају да их осећај патриотизма обавезује да подрже инвазију.

Много је контрадикторности јер је мали број оних који добијају истините информације, ако оне у рату уопште постоје. Зато је инвазија тако погодан терен за дезинформације, полуистине и чисте лажи. Медијски конзументи у Русији имају минималан простор. Као и у Украјини.

Постоји једна битна разлика. Откако је пре десетак година открио ефикасност „меке моћи”, Путин је максимално усавршио пропагандну машинерију. Украјинци су правили епизодне брљотине попут снимка на којем се види девојчица како руском војнику каже да оде из њене земље. Касније се испоставило да је војник Израелац, а девојчица Палестинка и да је снимак направљен пре једне деценије на Западној обали.

Украјинцима се такви промашаји праштају. Они су жртве. Запад себи не би смео да допусти да упадне у антируску замку. Било би то више него контрапродуктивно: обесхрабрили би се Руси који су против Путина и против рата. Руси ће у годинама које следе плаћати цену што су тако слепо поверовали Владимиру Владимировичу. Он је агресор. Како не постоји колективна кривица, Русији ће – као Немачкој после рата – бити неопходна депутинизација.