Среда, 06.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Европски штап без шаргарепе

(Фото EPA-EFE/Andrej Cukic)

Протеклих недеља били смо сведоци параде различитих емисара и емисарчића, тешких речи, ултиматума, конфузних порука о европској будућности региона, у које не верују ни они који их изговарају, ни ми којима су упућене

Притисци су били очекивани, о њима смо говорили месецима, али сукоб у Украјини је донео нови аспект, нову острашћеност и ново освешћење. И ирационално понашање оцвале Европе, која је дала банку да уђе у коло, а дала би две да изађе, али не да коловођа преко океана

Лавеж коловођиних европских „стубова демократије” са обала Балтичког мора, заслепљених историјским фрустрацијама, толико је заглушујући, да нико у Европи не може да чује сопствене мисли. Сада се појављује идеја о новом војном савезу, као да НАТО иза себе није оставио довољно крвав траг. Пошто све неодољиво подсећа на нека давна времена, било би примерено да нови савез поносно понесе име својих претходника, али то име мора да буде прилагођено тренутку и систематском заглупљивању европских јавности. Предлажем „ Нове силе осовине – за заштиту демократије”, да неком не би пало на памет да се збуни. Не, нови савез нема никакве везе са промоцијом и заштитом неонацизма, већ се ствара због заштите „демократије”, ако треба, и на силу.

Дубоко саосећам са украјинским народом због ситуације у којој се налази, у овој окрутној ратној игри „између две ватре”, где су жртве само статистички број који може да донесе још мало подршке – новчане или у оружју – и још већи профит онима који вуку конце.

Са великим занимањем и, искрено, чуђењем пратим већ готово четири месеца динамику односа између Кијева и европских престоница. Режим Владимира Зеленског, поред оног конвенционалног арсенала оружја за којим вапи сваким удахом, у прилично добро режираној представи пуца из свих оруђа психолошког рата и манипулише и „савезничким” политичарима и западним јавностима.

Нема парламента, медија, конференције, кућног савета на свету којем се Владимир Зеленски није обратио макар директним укључењем. Прозивке, претње, оптужбе оних које, реално, моли за помоћ, па кад види да је претерао, ред драмских јадиковки.

Запањујуће је да ти, наводно, моћни западни политичари без речи трпе оваква понижавања. Све подсећа на јефтини филм за одрасле, у којем Зеленски, попут садо-мазо господарице, смишља начине како да „робове” из европских престоница што више понизи, да их доведе до тога да им је љубљење његових чизама и услуга награда. И то њихови гласачи, огорчени због ситуације у коју су доведени и застрашени оним што их тек чека на зиму, виде. Због тога је нужно да се тврдим ставом, претњама и ултиматумима земљама западног Балкана, а пре свега Србији, излече фрустрације и гласачима у матичним земљама демонстрира да су њихови лидери још „фактор моћи и утицаја”.

Већ више од две године говорим о бесмислу целе приче о европској перспективи региона. Она је на тако дугом штапу, да нам се оправдано чини да оне митске шаргарепе уопште и нема већ да је остао само штап. Што је, када се погледа са чим је дошао немачки канцелар Шолц у Београд, огољена истина. Већ више од две деценије у сваком разговору са високим европским званичницима понављам да је једино решење за трајну стабилизацију региона колективно приступање ЕУ. Ако је западни Балкан, географска одредница која се током ових двадесет и кусур година више пута терминолошки мењала, заиста од стратешког значаја за ЕУ, онда треба да се примени геостратешки приступ, као са већ поменутим „стубовима демократије” и осталим земљама некадашњег Варшавског пакта, које нису биле ни близу да задовоље данашње услове приступања, а не административно-бирократски којим се на земљама западног Балкана демонстрира сила и коме се додају нова поглавља и нови услови кад год се неки бирократа или европски парламентарац нижег или средњег ранга, попут Виоле фон Крамон, пробуди са мигреном.

Украјини, Молдавији и Грузији искрено желим сваку срећу у њиховим европским аспирацијама, међутим, ако се овим земљама додели статус кандидата по хитном поступку, из „геостратешких интереса” онда је то јасна порука да, и поред свих мантри о значају и европској будућности западног Балкана, ЕУ заправо не жели да интегрише земље нашег региона и да је све то једна велика празна прича. Све ово што европски лидери користе као инструменте притиска на Србију подсећа на оно што је својевремено, по злу запамћена и, нажалост, за своје злочине некажњена, Медлин Олбрајт рекла: поставите им лествицу тако високо да не могу да је прескоче. Са оваквим условима и реално непостојећом перспективом чланства за најмање још неколико деценија, одавно је дошло време да себи признамо да од чланства у ЕУ нема ништа. То је реалност и то није никаква трагедија, мада је политичарима увек лакше да иду путем који им је неко други уцртао него да са својим народом крче сопствени. Другим речима, као што сам то више пута поменуо, окренимо се себи, својим интересима и својој будућности о којој одлучујемо ми сами а не неке фрустриране бриселске, берлинске или париске бирократе. Отуда и отпор једног броја европских престоница иницијативи „Отворени Балкан” и хушкање појединих политичара у региону да се иницијативи не придруже. Јер, ако се сами договоримо, они губе инструмент притиска, уцена и контроле.

Није први пут да нам немачки емисари доносе ултиматуме. Или да, на пример, портпарол америчког Стејт департмента каже да треба да знамо где нам је место, а да потом амерички амбасадор у Београду претећи изјави да добро размислимо шта радимо, да не подржавамо оне који су „24. фебруара 2022. срушили међународно право”. Неда Прајса бих подсетио да Србија зна где јој је место, а нека и он погледа карту Европе, да зна и он убудуће. Што се тиче друге изјаве, верујем да се амбасадор Хил мало збунио. Вероватно је мислио на 24. март 1999. године, када је међународно право срушено почетком незаконите агресије НАТО алијансе предвођене САД на нашу земљу. И он је потпуно у праву, треба да добро размислимо и да не подржимо оне који су срушили међународно право. Управо због тога је наш пут неутралности и независне политике која не пристаје да буде део стада једини могући, и нема везе ни са Русијом ни са Украјином. Већ са принципијелним ставом.
(Аутор је некадашњи потпредседник Владе Србије)

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Мали Ђокица
Велико је питање зашто је од целе Европе само Западни Балкан запео у примању. Сама реч Западни Балкан баш и није срећно решење нити географски тачно јер је добар део западног Балкана, сем БиХ, и Албаније већ у ЕУ (Словенија и Хрватска). Србија, и Македонија су средњи или средишњи Балкан. Дакле у ЕУ су примљене земље Западног и Источног Балкана које су све евидентно биле (про)нацистичке: Словенија, Хрватска, Албанија, Румунија и Бугарска. Србија па и Македонија треба да размисле у праву је Хил.
Дуле
Један од бољих текстова у последње време у Политици. Стварно је трагикомично посматрати политичаре из "слободног света" како морају да трпе иживљавања Зеленског и његових саратника, при томе строго пазећи да му не упуте било какву критику. Ако би то случајно урадили, аутоматски би били проглашени Путиновим људима и завршили са својом политичком каријером. Зеленског је на власт (апсурдно, уз подршку проруских бирача) довео Коломојски , то је шифра која отвара сеф.
ММ
Критичка теорија друштва је утврдила разлику између "социјалне" и "системске" интеграције антагоностичком друштву. О социјалној интеграцији говори се на основу усклађених односа међу актерима у свакодневном животу. О системској интеграцији говори се с обзиром на способност неког система да сам регулише или контролише властиту ефикасност. Полазећи од оваквих сазнања може се закључити да су и интеграције европског антагонистичког друштва на дугом штапу без шаргарепе.
Mina Ivanović
Zašto he moj komentar izbrisam???? Napisala sam da i ja potpisujem, i da je odlična alegorija o štapu bez šargarepe. Šta je tu razlog za brisanje komentara?? Vi cenzurišete ksko vam volja, nema pravila.
Zoran
Potpisujem.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.