Среда, 06.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Србија, Русија, Милошевић, Путин – сличности и разлике

Зар опет о Русији и Украјини? Па, не, него ћу о уштипцима и „страшним” дилемама у вези са формирањем београдске власти?!

Дакле, наравно да ћу о рату, Украјини, Русији и Западу. Ипак, овога пута ћемо се мало више позабавити тиме како се овај глобални сукоб (а да је глобални, нема никакве сумње) рефлектује на Србију и како делује са српске тачке гледишта.

Рекох већ ономад да уопште не мислим да је Русија аутоматски и априори непобедива или непогрешива. Елем, у својој несумњиво сјајној и славној историји (сви памтимо Наполеона и Хитлера, и судбину њихових „похода на исток”), умела је Русија и да губи – нпр. само у новијем периоду, поражена је у Кримском и Јапанском рату. С тим да су, по политичким, психолошким и територијалним последицама, неупоредиво тежи и далекосежнији били порази које је доживела у Првом светском, као и оном последњем, необјављеном, „хладном” рату, у другој половини 20. века.

Оно што је за та два поменута двадесетовековна руска пораза заједничко јесте то да су били порази „де факто”, али не и „де јуре”, и да нису били превасходно војни него су се у оба случаја напросто срушили и урушили власт и држава, а онда и све остало. Другим речима, није било формалне капитулације, нити војне предаје, али било је мноштво болних и тешких губитака у људству и територији.  (Мада је, реално гледано, онај Брест-литовски „мир”, који су бољшевици под притиском склопили са силама осовине, и по форми и по садржини и по последицама на капитулацију веома личио – и капитулација је фактички био. За разлику од њега, „Бјеловешки договор” Јељцина, Кравчука и Шушкјевича није имао печат спољњег диктата већ унутрашње политичке завере и унутарруског раскола. Али, када је суверенистички пир прошао, држава Русија, економски девастирана и демографски осакаћена, остала је – да се изразим српској публици разумљивом аналогијом –  у својим, такорећи, „преткумановским” границама.

У мору што оправданих, што неоправданих паралела овог совјетско-руског случаја са југословенском кризом, распадом СФРЈ и судбином српског народа, можемо уочити једну велику сличност и једну јасну разлику. Наиме, Милошевићева Србија није мирно прихватила распад заједничке државе. Успротивила се, додуше, недоследно и половично. С једне стране је прихватила закључке Бадинтерове комисије којима су унутрашње („авнојске”) границе постале међународне, али је фактички и подстакла српску побуну у Хрватској и БиХ и подржала тамошње српске политичке ентитете –Републику Српску Крајину  и Републику Српску.

Али то је било време највеће и практично апсолутне западне (читај, америчке) глобалне доминације. Србија је кажњена најтежим санкцијама, Милошевић проглашен за „балканског касапина”, Срби из Хрватске брутално протерани, РСК је прегажена, а РС поткресана и приморана да се врати у окриље БиХ, додуше, са значајним и државоликим овлашћењима која су од тада трн у оку и непрестано на удару Сарајева и западног дела „међународне заједнице”. За то време, Русија је углавном мирно „прихватила реалност” (као и унутрашње, „совјетске” границе), те чињеницу да је готово 20 милиона Руса преко ноћи остало ван руских граница, као и да су изван Русије остале вековне руске земље и територије.

(Илустрација Миланко Каличанин)

Из овог или оног разлога, Русија је тридесет година грозничаво покушавала да се прилагоди и нагоди. Мало из слабости, мало због Јељциновог пијанства, а највише због опијености и опчињености новоформиране руске „нове елите” „америчким начином живота”, доларима, јахтама и „партнерством са западом”. Све су прихватили и прогутали, игнорисали, правили се да не виде, остали глуви за положај и вапаје милиона својих сународника. И то не важи само за Јељцинову него увелико и за Путинову еру. И опет ништа није вредело. Чим су свој случај и своје интересе енергичније ставили на сто – све се вратило, чак још горе и драстичније. Путин је аутоматски постао „Хитлер” и „касапин”, а руска држава и војска од западног јавног мњења рутински оптужени за „геноцид”.

Далеко од тога да су Срби и Руси „увек у праву”, или да „увек побеђују”. То се, наравно, не може рећи ни за једну земљу, нити народ. Али се збиља може рећи да најчешће побеђују онда када се боре свом снагом, када су сложни и када су дубоко уверени да се боре за исправну и праву ствар.

У Србији деведесетих такве снаге, слоге и уверености није било – сем неколико месеци 1999. током отпора НАТО агресији. А тек ћемо видети да ли их и колико има у данашњој Русији.

Официјелна руска верзија због чега „специјална операција” у Украјини иде прилично споро каже да је то због жеље да се максимално смање сопствени губици, као и жртве међу цивилним становништвом. И ја верујем да је то – бар већим делом – заиста тако. Верују то, претпостављам, и многи читаоци овог текста. Али невоља је што уопште није јасно да ли у то верују сви у Русији?! Али чак и да је збиља тако, и чак под претпоставком да у то верују сви у Русији, и даље, рекао бих, важи једноставна мудрост највећег руског војсковође Суворова – ако желиш мир, треба што пре да окончаш рат. И то, разуме се и подразумева – окончаш победоносно, као што је он буквално сваки пут и чинио. У противном, само се продужава агонија и патња свих, укључујући и цивилно становништво.

Милошевић се током сукоба у бившој Југославији тог једноставног принципа није држао. А не држе га се ни Руси у Украјини. С тим што деведесетих није било јасно ни ко командује војском (Милошевић, остаци екс-југословенског војног врха или локални команданти на терену), па су се реални хаос и конфузија у одлукама и акцијама („офанзива–преговори–примирје”, промена плана, „крени–стани”) могли бар делимично тиме правдати. Путин и руски државни врх, међутим, немају тај изговор и то, евентуално, оправдање.

Али зато имају атомску бомбу. Тачније, много атомских бомби, различитих формата и профила. И то је – свиђало се то неком, или не – дефинитивно разлика која чини огромну разлику у односу на југословенски и српски случај. И неће бити добро ако стогодишњи Хенри Кисинџер и моја маленкост будемо једини који схватају значај тога.

Срећом, чини се да најновије изјаве Бајдена, Столтенберга и Бореља показују да чак и најборбенији атлантистички јастребови постају свесни ове разлике.
(Аутор је бивши народни посланик и уредник НСПМ)

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

iz glave
чисто због млађих и будућих - није Милошевић изазавао побуну Срба у Хрв, него Хрвати избацивањем Срба из Устава Хрв, па "демократском" изборном победом усташке идеологије и страхом оних који су преживели НДХ уз најаву рушења СФРЈ, и "мало" запад изопштењем целе СФРЈ 1.апр.1991, а онда селективиним подршкама само својим експонентима... а што се тиче Русије, када се виде ликови против којих ратују и схвате разлози рата, неће грешити шта год да ураде само да их поразе
desr John
Milošević je suprotno od Tuđmana i Alije.
Како
Атомско оружје једино чува да не дође до глобалног рата а сви позиви на његово уклањање су позиви на свеопшти рат нажалост. Што се тиче анализе г. Вукадиновића не изгледа да је нуклеарно оружје једина разлика. Ствари су неупоредиве јер је Русију немогуће изоловати као Србију што запад управо полако схвата уз енормну цену тог учења.
Деда Буцко
Циљ рата у Хрватској, као и у Босни, био је да Милошевића остане на власти. Све друго је безначајно.
Узгред
Б. Јовић о С. Милошевићу, зашто, како каже, "није инсистирао да се план З-4 прихвати": "онолико колико га знам, бојао се да ће нама одмах исто то наметнути за Шиптаре" (Данас, 6.3.2011). Елем, шта је био циљ "рата у Хрватској".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.