Четвртак, 11.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

НАШИ ЛЕКАРИ УСПЕШНИ У СВЕТУ: др Зоран Ивановић, физиолог

Мали део експерименталних терапија постанe стандард у медицини
(Фото лична архива)

Доктор медицинских наука Зоран Ивановић, физиолог и ћелијски биолог, руководилац Департмана за истраживање и развој у области ћелијског инжењеринга и научни директор Француске установе за крв за регион Нова Аквитанија, један је од наших највећих познавалаца истраживања терапеутских могућности матичним ћелијама. За „Политику” открива докле се стигло са коришћењем ових ћелија у медицини.

Спадате у врсне стручњаке за примену матичних ћелија у лечењу. Код којих болести оне могу да помогну?

Бавим се истраживaњем биологије матичних ћелија, концепцијом и развојем нових терапеутских приступа заснованих на матичним ћелијама. То је све јако повезано, што се види на примеру дела наших резултата. Фундаментално истраживање довело нас је до разумевања потребе да се у матичној ћелији активира  „осећај” да се налази изложена ниској концентрацији кисeоника да би се самообнављала. Из тога је конципиран приступ умножавању матичних ћелија што је омогућило њихову ефикаснију примену у току трансплантације. У практичној медицини рутински се користе једино приступи засновани на матичним ћелијама хематопоезе (за лечење леукемија, апластичне анемије, имунодефицијентних синдрома, регенерацију акцидентално уништене костне сржи…), док је у другим дисциплинама употреба матичних ћелија још у експерименталној фази, на нивоу претклиничких и клиничких студија.

Каква су искуства у њиховој примени у регенеративној медицини?

Примена матичних ћелија данас развијена је у хематологији, где се поновно успостављање крвотворног система може такође сматрати регенерацијом. Постоје такође и процедуре које се користе у спортској медицини, углавном за лечење оштећења хрскавице, тетива, коштаног ткива и мишића. Али, у овом случају оне су везане углавном за ћелијски и ткивни инжињеринг и трансплантацију зрелих ћелија, што јесте ћелијска терапија али није терапија матичним ћелијама. Користе се такође и мезенхималне стромалне ћелије, које углавном називају мезенхималне матичне ћелије. Ту су праве матичне ћелије присутне у веома малом броју, а већину ћелијске масе чине у ствари фибробласти на разним стадијумима зрелости. Зато ни ефекат ових ћелија није директно регенеративан. Резултат тога може бити антиинфламаторни, имуносупресивни или посредан регенеративни ефекат. То је разлог зашто ја не подразумевам терапије засноване на мезенхималним стромалним ћелијама као „терапије матичним ћелијама”. Што се тиче приступа заснованим на осталим матичним ћелијама, они су у експерименталним фазама: највећи број приступа је на нивоу експеримената на анималним моделима а неки су и на нивоу клиничких испитивања на човеку. Веома је важно разумети да проблем није решен кад се нешто покаже делотворно на животињском моделу. Не само да је то потребно потврдити на човеку, него да би се то урадило постоји низ препрека које су биолошке, комерцијалне, етичке па и политичке природе. Само ретке експерименталне терапије заврше као стандардне у рутинској медицини.

Да ли матичне ћелије могу да лече дијабетес, аутизам или карциноме? О томе има доста полемика у јавности...

Инсулин-зависни (тип 1) дијабетес мелитус покушава да се лечи ћелијском терапијом у више праваца. Зрелим ћелијама лангерхансових острваца панкреаса (луче инсулин) које потичу од другог човека (кадаверичне ћелије) па се трансплантирају у панкреас, или од животиње (свиње) инкапсулиране у посебне „ампулице” које пропуштају инсулин. У оба случаја ефекти су временски ограничени, јер и поред имуносупресивне терапије, дође на крају до инактивисања ових ћелија због имуне реакције одбацивања. Што се тиче терапија заснованих на матичним ћелијама, експериментише се са ембрионалним матичним ћелијама и индукованим матичним ћелијама. У оба случаја постоје озбиљне препреке. Уколико се све до једне ове ћелије не диференцирају, ин виво оне дају туморе-тератоме. Осим тога са ембрионалним ћелијама иду и препреке етичке природе. Постоје клинички подаци да алогена трансплантација хематопоетских матичних ћелија (углавном из плацентарне крви) може побољшати стање код аутизма и проводе се клинички есеји у том смислу. Слично је и са мезенхималним стромалним ћелијама. Лечење канцера матичним ћелијама почиње са хематопетским трансплантацијама (леукемије, лимфоми, мијеломи…), а у скорије време се ради на терапији других канцера (карцинома и саркома) другим соматским ћелијама: неуроналним матичним ћелијама и опет мезенхималним стромалним ћелијама. Ово је доста комплексно.

Постоје ли могућности да се у лабораторијама направе органи од њих?

Колико је мени познато у овој области су постигнути невероватни резултати. Негде сам прочитао да у овом моменту из матичних ћелија у лабораторији можемо „одгајити” органе или ткива организоване у функционалне целине: срце, јетру, мозак, мишић, кост, кожу… Развој технологије концепције „калупа”, а затим и биоштампача обећава много.

Један сте од најцитиранијих српских научника. Колико је то битно за ваш рад и истраживања?

За мене је цитирање важно у смислу сагледавања како други аутори интерпретирају наше резултате и како се наши резултати уклапају у одређене хипотезе са којима су у вези. Такође, контекст цитирања може да укаже на важност тих резултата за дату област. Што се тиче броја цитата, индекса „х” и осталих библиометријских показатеља, мене лично они уопште не занимају и консултујем их само онда кад ми бирократске структуре траже да их назначим у неком формулару. Штавише, сматрам да је начин њихове примене у вредновању квалитета научног рада апсурдан и да се одражава негативно на научни процес. На пример, ако објавите нешто из области којом се бави два милиона људи, шта год да је биће више цитирано него да објавите из области у којој на целој планети ради само стотинак људи. Затим, уколико ваша публикација износи резултате који су испред свог времена само мали број људи или чак нико неће разумети њихову важност, па их неће цитирати. Или ће пасти у заборав или ће почети да их цитирају годинама касније.

Били сте и најмлађи члан Академије медицинских наука СЛД-а и најмлађи научни саветник у историји Србије. Због чега сте каријеру наставили у иностранству?

Заиста сам изабран као најмлађи и у звање научног саветника и у Академију медицинских наука СЛД. И то је ето куриозитет. А што се тиче каријере, једноставно сам пратио мој научни пројекат и гледао да идем тамо где је било могуће да га наставим. Када сам пројекат започео у Фиренци, где сам био на постдокторском усавршавању са стипендијом Европског удружења за истраживање рака, даље настављање пројекта је захтевало озбиљне техничке услове и финансијска средства. Игром случаја, лабораторију је посетио колега из Француске, који је руководио једном екипом на Медицинском факултету у Лиможу и који ми је предложио да наставим пројекат код њега, што сам и прихватио. И тако је почела моја „француска каријера” са стипендијом Француског удружења АРЦ, после са уговорима професора хематологије на Универзитетима Лимож и касније Бордо, и коначно од 2002. године постављањем на место научног директора Француске установе за крв за регионе Аквитанија и Лимузен (регион ће се 2016. проширити и постати Нова Аквитанија), када сам добио прилику да оформим своју екипу која је достигла критичну масу већ 2005. и 2006. године и непрекидно се развија. Свуда ме је пратила моја породица.

Учествујете на Конференцији медицинске дијаспоре. Колико вам је важна повезаност и сарадња са колегама из Србије?

Ово је други пут да учествујем на Конгресу дијаспоре који организује Фондација принцезе Катарине. То је одлична идеја јер пружа могућност упознавања наших људи који су „разбацани” широм света. У том смислу овај конгрес је јединствен и веома важан. То је наравно и прилика да се сретну и колеге из Србије. Морам да истакнем да контакте не занемарујем па се одазивам колико год је то могуће на позив наших стручних и научних удружења. Истакао бих сарадњу са Лекарском комором Београда где већ неколико година редовно учествујем на њиховим конгресима захваљујући колегама др Нинослави Михаиловић и професорима Олги Поповић и Дејану Нешићу.

 

 

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Славица Жижић Борјановић
Др Зоран Ивановић је научник али и песник и писац одличних прича и уметнички фотограф... Члан је Секције за хуманост, уметност и културу Друштва лекара Војводине СЛД и објавили смо његов прилог у антологији поезије објављен у част 150 година СЛД која је представљена у Матици српској у мају и Удружењу књижевника Србије у јуну 2022. Хвала Политици што успешне ставља на насловну страну.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.