Кад стражар преузме казну одбеглог затвореника

Скадарско језеро – Ако би затвореник успео да побегне из Грможура, стражар који је те ноћи био дежуран – морао је да одробија његову казну. Тако је било прописано кривичним закоником у време краља Николе, који је тешке злочинце, али и политичке неистомишљенике, слао у црногорски „Алкатраз” – добро чувану тврђаву на малом острву у Скадарском језеру.

Грможур је био први организовани затвор у Црној Гори и радио је до почетка Првог светског рата. Подигли су га Турци 1843. године као тврђаву издуженог и неправилног облика, са зидовима дебљине од 50 до 120 центиметара. Тврђава је имала два улаза и правоугаону кулу. Разрушили су је земљотреси и сада су остаци утврђења без кровова обрасли растињем, а насељавају их птице – корморани, чапље, пеликани и галебови. Гласно поздрављају посетиоце који на путу од Вирпазара до манастира на језеру успоравају пловидбу поред Грможура. Тако је група правника, који су прошле недеље били на конгресу у Будви, у организацији Удружења правника Србије, имала прилику да чује ретке птице и занимљиву причу из историје казнене политике.

Капетан брода Марко Пламенац говори о Скадарском језеру, острвима, манастирима, врстама птица и риба. Прецизно цитира законску одредбу: „Ако који од зликоваца побјегне из затвора, његову казну, ма колика била, има да одлежи стражар за вријеме чије смјене је зликовац утекао.”

Могло је у Грможур стати око 60 затвореника. Казамат је имао укупно 430 квадратних метара. Тврђава је саграђена од ломљеног камена и кречног малтера. Улазило се на две капије које су брањене кулама. Острво се налази у приобалном појасу села Годиње, у северозападном делу Скадарског језера.

Црногорци су заузели острво 1878. године, са два мала пароброда и једном лађом. Указом краља Николе Петровића, Грможур тада постаје затвор. Први „станари” били су осуђени за убиства и крађе, а почетком 20. века нашли су се овде и политички затвореници, међу којима су били и црногорски студенти из Београда, после „бомбашке афере” 1907. године када је покушан атентат на кнеза Николу. Изречено је 28 казни затвора „у лаком окову на по једној нози”.

Строга затворска правила погађала су и затворенике и стражаре. Прво правило гласило је: „Зликовци морају вазда на Грможуру стајати”. Понекад је власт сумњала у своје стражаре јер се знало да су поједини били у родбинским односима са осуђеницима. Зато је најпре било прописано да стражар губи службу уколико затвореник побегне у време његовог дежурства, али је затим уведено строже правило – да мора издржати његову казну, ма колика она била.

Данас би таква законска одредба била немогућа, будући да нико не може одговарати за оно што није учинио, па тако ни стражари који би зажмурили када примете осуђеника за убиство у бекству – не могу бити кажњени због убиства. Могу само дисциплински одговарати због пропуста у служби, или кривично – ако се утврди да су примили мито како би омогућили бекство.

Подаци о бекствима из Грможура су различити. Док једни тврде да је из овог затвора било немогуће побећи, јер је утврђење добро чувано, а до обале треба доста пливати, други подаци кажу да је било неколико одбеглих осуђеника.

Има и оних који тврде да је само један затвореник успео да побегне, користећи затворска врата као сплав. Стражари нису имали чамце. Колеге би их довезле на дежурство и враћале се чамцем на обалу. То је била још једна мера којом су осујећени планови за бекство, будући да највећи број осуђеника није знао да плива.

Грможур је временом постао казамат само за политичке затворенике, па је било неприкладно да овде казну издржавају убице и разбојници. Једна од легенди каже да је ипак овамо у окове послат један човек осуђен због крађе, па када је књаз Никола сазнао за то, издао је наредбу: „Мичите тог лопова од оних поштених људи! .”

Данас је ово здање споменик културе треће категорије, али људска нога ретко крочи у древне зидине. Поред острва са тврђавом налази се једно каменито острвце, на којем се одмарају црни корморани. Када им се чамци приближе, они полете и рашире крила кружећи изнад некадашње тамнице.