Уторак, 09.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МАКЕДОНСКО ЦРКВЕНО ПИТАЊЕ (2)

После 55 година служба и на српском језику

Треба имати у виду да ће српски патријарх, епископи и свештеници први пут после 55 година поново моћи да служе свете литургије и да се с православним народом причешћују светим тајнама Христовим у тим светињама
Свети Наум (Сандра Гуцијан)

„Са српске националне тачке гледишта” истицано је да би „оснивање епархије само за Србе требало да представља минимум захтева СПЦ”. Такав предлог уопште нема упоришта у канонском праву. „Једнонационалне” епархије једне канонске јурисдикције нису могуће на територији друге канонске јурисдикције. Из тог разлога немогуће је да се формира српска епархија у Републици Северној Македонији јер једној парохији или епархији припадају искључиво православни верници без обзира на националност, а не само верници по „националном кључу”.

Осим тога, према званичним подацима Државног завода за статистику у Скопљу од 2022. године, у Републици Северној Македонији има 2.097.317 становника, од којих је 58,44 одсто Македонаца, 24,3 одсто Албанаца, 3,86 одсто Турака, 2,53 одсто Рома, 1,3 одсто Срба, 0,47 одсто Влаха и 0,8 одсто Бошњака. Срби у данашњој Републици Северној Македонији не живе само у једном месту или једној општини, па је и из тог разлога немогуће основати српску епархију.

У овом случају, сада је могуће постављење пароха српске националности у парохијама у којима живи одређени број Срба и на томе свакако треба даље радити у братском договору и сарадњи. Нажалост, то је сурова слика српске стварности у Републици Северној Македонији. Треба имати у виду да после ових одлука Светог архијерејског сабора нико не може да спречава православне Србе да се посвете монашком подвигу у неком од манастира који су задужбине српских владара (као, на пример, у манастиру Хиландару) или парохијској служби у местима у којима живе Срби у Републици Северној Македонији. Постоје и други облици решавања овог питања, али о томе неком другом приликом.

Македонски модел и Косово и Метохија

„Македонски случај” је у делу јавности доживљен као увод у идентичан приступ када су у питању наше светиње на Косову и Метохији. Бојазан није без основа када је реч о настојању осведочених непријатеља СПЦ на Косову и Метохији. Нико од нас не зна шта носи дан, а шта носи ноћ на Косову и Метохији у политичком и безбедносном смислу. Међутим, када је српска црква у питању, мора се констатовати да ситуација у Републици Северној Македонији и на Косову и Метохији није ни приближно слична.

Епархија рашко-призренска је једна од епархија СПЦ која је у непрекинутом јединству с пуноћом СПЦ. Питање било какве аутономије или аутокефалије на простору Косова и Метохије никада није постављано, нити се може постављати, а једини православни верници су Срби. Осим тога, једна епархија никада не може да добије аутокефални статус.

СПЦ на Косову и Метохији, и поред свега што се догодило, данас има све оно што од 1959. године није имала у Македонији. Наиме, наша црква кроз Епархију рашко-призренску и црквене општине и манастире у њеној јурисдикцији има и право својине и право државине над свим светињама и осталом покретном и непокретном црквеном имовином. Право својине наше цркве је уписано и у катастарске књиге чије су копије, после споразума од 2011. године, предате органима самоуправе на Косову и Метохији. Богослужења у косовско-метохијским светињама непрекинуто врши јерархија СПЦ. Идентитетски инжењеринг претварања Срба у Албанце је немогућ.

Шта смо добили?

Постављено је и питање шта смо добили. Ово питање је постављено на основу материјалних аршина, а не кроз еванђеље Христово. У томе се разликују позиција, став и одлуке цркве од става и позиције „људи овога света”.

Закључујем да, заправо, не смета и да сама по себи није спорна аутокефалност МПЦ – ОА, него смета само то што неколико већих манастира и храмова из немањићког периода није под непосредном јурисдикцијом СПЦ.

Све православне светиње, а не само оне из немањићког периода, враћене су својој основној богослужбеној намени, и то јесте највећи добитак цркве. Светиње се, по песнику, подижу „да с’ у њима поје летурђија, оног свј’ета, као и овога”. У тим светињама већ пуних 55 година није било црквено валидне и признате свете литургије, а за једну православну светињу не постоји већа казна од тога. Треба имати у виду да ће српски патријарх, епископи и свештеници први пут после 55 година, у складу с црквеним поретком, поново моћи да служе свете литургије и да се с православним народом причешћују светим тајнама Христовим у тим светињама које су од маја ове године поново пропојале песму Богу живоме у цркви Христовој. У тим светињама ће се, такође, први пут после 55 година служити и на српском језику.

СПЦ се, сходно члану 7 свога Устава, првенствено управља по Светом писму и Светом предању према учењу свете православне цркве, а не по земаљским аршинима и идеологијама. Оци Светог архијерејског сабора су свакако имали на уму речи Христове из „Беседе на Гори”: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати.” (Мт., 5,7)

 

Васељенска патријаршија и одлуке Светог архијерејског сабора

Одлука Светог синода Васељенске патријаршије од 9. маја ове године о пријему у канонско општење, како је наведено, јерархије Охридске архиепископије послужила је да се отвори питање везе одлуке Светог архијерејског сабора с том одлуком. Треба имати у виду да су преговори између јерархије СПЦ и јерархије МПЦ у расколу трајали деценијама с мањим и већим интензитетом, и то без икакве улоге Васељенске патријаршије.

Исправније би било да се одлука Васељенске патријаршије од 9. маја ове године посматра у светлу догађаја који су јој претходили, а то су досадашњи, обновљени и до њеног доношења крају приведени братски разговори патријарха српског г. Порфирија и архијереја СПЦ с једне и архиепископа Стефана и архијереја МЦП – ОА с друге стране, а не обрнуто. То је необорива чињеница.

Патријарх српски г. Порфирије је обновитељ братског дијалога ради зацељења раскола у овом случају и то је чињеница која је позната учесницима тих разговора, а и знавенима и добронамернима. Све остало су спекулације које не доприносе општем црквеном добру. Дијалог је вођен с пастирском свешћу о одговорности пред Богом. Пут до аутономије или аутокефалије је познат и прихваћен у православној цркви вековима и ту не могу да постоје преседани. Украјински случај, на пример, само показује какве тектонске последице у православној цркви могу да изазову једнострани ненадлежни акти. Ствари увек треба да се решавају на надлежном месту и у складу с црквеном процедуром, а надлежност СПЦ је у овом случају неупитна. Довољно је само погледати томос Васељенске патријаршије који је издат нашој цркви 1922. године. Другачији приступ не доприноси миру и јединству цркве, а ваљда нам је свима циљ да нас васкрсли Господ Исус Христос препозна као своје ученике.

 

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Милан Лекић
Мудар потез СПЦ - канонски и историјски исправан! СПЦ је доделила аутокефалност оном делу Охридске архиепископије Цариградске патријаршије (ОА-ЦП) који није припадао Српској Цркви у тренутку њеног оснивања. Одлуком Цара и Патријарха 1219. и томосом 1220. Архиепископија Пећка и све Српске земље добила је јасне границе и постала правни следбеник читаве територије Сплитске архиепископије Цариградске патријаршије (СА-ЦП) и делова Драчке митрополије (ДМ-ЦП) и Охридске рхиепископије (ОА-ЦП)…
Dragomir Olujić Oluja
G-dine Lekiću, “Srpska Crkva” nikada nije postojala, pogotovo ne 1219, ni SPC tada nije postojala (osnovana je 1920). Takođe, „Srpske zemlje“, „srpski Ras“, „srpsko carstvo“, „Srpska patrijaršija“... tada ne postoje – „srpski“ entiteti/pojmovi/termini/reči... nastaju krajem 17. i početkom 18. veka, a „posrbljavanje“ davnih i istorijskih entiteta počinje sredinom 19. veka (traje i danas)...
Милан Лекић
Јурисдикцијско подручје Српске цркве, дакле, обухватало је територију СА-ЦП (Далмација, Босна, Захумље, Травунија); ДМ-ЦП (Диоклитија) и дела ОА-ЦП (Рас, постао српски 1150; Царичин Град/Г(л)ебане/Д(л)бочица – стоно место Јустинијане Приме [6.v], претходнице ОА-ЦП [1018], што је као поклон од Манојла добио Стефан Немања,1165., Липљан, Призрен). Цар Душан је ширењем српског царства према југоистоку остатку ОА-ЦП доделио аутономију у оквиру Српске патријаршије. Њен део, данас може бити само ОА-СМ!
Zeljko Paunovic
58.44+24.3+3.86+2.53+1.3+0.47+0.8=91.7 fali 8.3 posto ili 174.077 stanovnika. Znaci fali ceo jedan veliki grad. Sta nam to ne pricaju? Kako je moguce da u zavodu za statistiku ne znaju matematiku... Kolika je ta statisticka greska? Ili kriju nesto? Ni ovi nasi u Srbiji nisu nista bolji...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.