Кеплер и научници о Богу и човеку

Поштовани г. Драган Станковић из Београда у допису објављеном пре неколико месеци у рубрици Међу нама под насловом „Мајка научника Кеплера оптужена да је вештица” наводи и имена других научника које је Католичка црква казнила због њихових ставова – Галилеја, Коперника и Ђордана Бруна, који је „жив спаљен”. Аутор наводи да је у тзв. Светом римском царству лов на вештице био развијен и током стотинак година и „25.000 старијих жена свој живот је завршило на ломачи”. Допис је писан тако да се научници прикажу као атеисти и борци против црквених стега и њене догме да је „Земља центар васионе”.

Тачније је да је поимање тадашње науке било такво и да се сматрало да је атом недељив. Каснијим изучавањем Створитељеве творевине, како нас учи Символ вере, „Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог”, дошло се до нових сазнања на Земљи, од „атома до Универзума”, на којој се родио Исус Христос, искупитељ и спаситељ, потомак Адамов у време Октавијана Августа и основао цркву своју, која се 1054. године разделила па је западна, одвојена од источне православне.

Просвећени умови су израчунали да је наша „Господња Земља и све што живи на њој” (Пс 24.1) удаљена од Сунца 150 милиона километара; па када би се она у свом кретању примакла Сунцу све би сагорело, а када би се удаљила све би се у лед претворило. Није ни чудо да је псалмопевац цар Давид певао „Велики јеси, Господе, и чудна су дјела твоја и ниједна реч није достојна да опева величину твоју”.

Кажу и да је сам Исак Њутн задивљен Природотворчевом творевином и „на помен имена Божјег скидао шешир и клањао се Богу”, како наводи проф. др Лазар Милин у књизи „Разговори о вери”. Нису сви научници неверници, како многи, па и г. Станковић истичу. Јесте инквизиција на западу у Римској цркви „судила” људима које је сврстала у јеретике, док је Православна црква до данас била и остала „лечилница”, молећи се речима Христовим: „Опрости им, Оче, не знају шта чине” и оставите: „Освета је моја”.

Др Милин наводи да је Ђордано Бруно спаљен као Јан Хус, јер је исмејао римског епископа (папу), а по његовом наводима, међу многим научницима и истраживачима, међу којима је и Рене Декарт, није ни три одсто атеиста. Ако би се из области математике изоставили верујући, као што су били Платон, Питагора, Декарт, Паскал, Ојлер, Лајбниц и Гаус, од књига математике остале би само корице. Француски физичар и математичар Блез Паскал често је истицао: „Колико сам радио, стекао сам веру сељака из Бретање”.

У 20. веку треба поменути верујуће научнике као што су Макс Планк и Нилс Бор. Затим ту је микробиолог Александар Флеминг, који је открио је пеницилин, па Дриш, Бавник, а да не говоримо о нашим планетарним умовима. Зато П. П. Његош као Милтон поје: „Бог је себи и храм дигао над свима/што сав страшни простор заузима”. Међу научницима који су веровали у Бога су и Никола Тесла, Михајло Пупин, Руђер Бошковић, Јован Цвијић, Јосиф Панчић... Без поменутих умова, Богом даних роду човечјем и нашем српскоправославном, не би било ни хришћанске цивилизације, јер Христос је „пут, истина и живот”, учи нас апостол Јован у Јеванђељу (Гл 14, стих 6).

Треба се сетити речи „светитеља светске књижевности” Ф. М. Достојевског, који довикује узбурканом и ратом захваћеном свету: Смири се, горди човече, у немиру казнићеш самог себе.

Протојереј-ставрофор Александар Средојевић,
Београд