Да ли је Уредба уступак страним послодавцима

Новом владином Уредбом о критеријумима за доделу подстицаја послодавцима који запошљавају новонастањена лица у Србији предвиђа се да новозапослени радник прима основну зараду у износу од најмање 300.000 динара. Такав уговор о раду, с пуним радним временом, послодавац ће му потписати на неодређено, под условом само ако ангажује онога који у периоду од две године, од дана закључења уговора, није боравио на територији Србије више од 180 дана. Заузврат, послодавац ће бити награђен државним подстицајима који се исплаћују у висини 70 одсто пореза на зараде за једно или више запослених новонастањених и 100 посто обрачунатих и уплаћених доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање. Стручњаци за радно право истичу да такве врсте подстицаја нису неуобичајене, као и да за конкретну уредбу постоји правни основ.

Проф. Марио Рељановић, научни сарадник са Института за упоредно право, подсећа да је за ове потребе измењен Закон о доприносима на обавезно социјално осигурање, увођењем новог члана закона. Ипак, признаје, да му сама примена тог документа није најјаснија.

– Влада верује да ће се тиме поправити демографска слика у Србији. Ако буде неколико стотина таквих запошљавања, то ће бити добро, али чак ни тиме се неће променити демографска слика. Само ће страни директори који ионако имају велике плате моћи да прођу без пореза и доприноса – истиче проф. Рељановић и додаје да му је сама примена уредбе чудна, јер може да се односи само на високи менаџмент и директоре страних компанија, тако да ће држава фактички њима рефундирати две трећине доприноса, што је још један уступак страним послодавцима.

– Тешко да ће домаћи послодавац запослити неког странца да би му онда он био директор. Од свега овога нико, сем страних компанија, неће имати користи. Дакле, претпостављам да је неко излобирао да могу и директори да не плаћају порез на зараду – додаје он.

Веома му је занимљив и детаљ око зараде од 300.000 динара. Заправо, објашњава да је реч о основној заради која толико треба да износи.

– Основна зарада је оно што је прописано врстом посла који се обавља и дужином радног времена. Пошто се овде говори искључиво о пуном радном времену, основна зарада је запосленом загарантована само зато што долази на посао. На то се надограђује зарада на радни учинак, увећана зарада за рад нерадним данима, празницима, прековремено и остало. Ту су и разна увећања кроз стимулације које се такође надограђују, тако да овде није реч о заради од 300.000 динара, него о много већој суми – објашњава проф. Рељановић, додајући да изузетно мали број људи у Србији месечно толико зарађује.

– Сигуран сам да је реч о промилима, па се у самом старту поставља питање ко може уопште да буде обухваћен овом уредбом. Притом, услов је да се тај неко не налази на тржишту рада у Србији, ко није боравио у нашој земљи дуже од 180 дана две године пре заснивања уговора с послодавцем. Дакле, тражи се баш неко нови – додаје он и подсећа да када би се на слободном тржишту рада применила ова уредба само неколико стотина људи би добило такав посао. Од тога, признаје, већина нема користи, већ се само допуњавају олакшице за неке инвеститоре који имају стране директоре који ће због посла остати неко дуже време у Србији.

Да је држава направила овакву уредбу највише због страних инвеститора, како би их задржала, сматра и Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку, посебно када се зна да Србија кубури с недостатком кадрова са стручним и специфичним знањима и вештинама.

– На многим дефицитарним позицијама, где се тражи високо образовање, али и искуство, плате су скочиле и до 50 одсто, чак се и удвостручиле. Рецимо, неки шеф оперативног тима у ИТ сектору више не жели овде да ради под лошијим условима с већим обимом посла него што је напољу, па бира да оде ван. Додатан проблем је и то што се држави све више жале нови инвеститори који не могу да нађу кадрове на домаћем тржишту рада. Кад су долазили, њима је речено да Србија има обучену и јефтинију радну снагу, а испоставило се да та радна снага више није јефтина – објашњава Рајић.