Среда, 17.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЛЕНКА УДОВИЧКИ, редитељка

Морамо да пронађемо у себи више позитивне енергије

Женска права су као неки лакмус папир за то колико је заједница прогресивна, отворена и какво је стање у друштву
(Фото: Драгана Удовичић)

За Бранку Катић веже ме дугогодишње блиско и лепо пријатељство. Дружиле смо се у Лондону, Лос Анђелесу, Београду и тако годинама уз кафу причале о позоришту, представама које смо гледале и помињале да бисмо морале једном заједно и да радимо. Онда сам почела да јој „квоцам” да она треба да игра Бланш у комаду „Трамвај звани жеља” Тенесија Вилијамса, а она је инсистирала да ја то режирам, и ево нас у завршници рада.

Овако је за „Политику” говорила редитељка Ленка Удовички, која је у Београдском драмском позоришту управо режирала представу „Трамвај звани жеља” Тенесија Вилијамса, који је 1948. за ову драму добио Пулицерову награду, прву од чак три. Премијера је изведена у петак на сцени „Предраг Пепи Лаковић” у оквиру Белефа, а већ крајем августа своје премијерно извођење имаће и на Брионима. Од јесени биће на редовном репертоару БДП-а. Дело су превели Вера Нешић и Драгослав Андрић, драматург је Жељка Удовичић Плештина, сценограф Зорана Петров, а костимограф Бјанка Аџић Урсулов. Сценски покрет и кореографију потписао је Сташа Зуровац, а музику Најџел Озборн и Давор Роко. Вилијамс у вожњи нашим „Трамвајем” проговара гласним језиком о темама које су га мучиле, као што су ментална лабилност, хомосексуалност, алкохолизам. Вилијамсове јунаке тумаче: Бранка Катић, Вања Ненадић, Милош Петровић Тројпец, Марко Тодоровић, Нађа Секулић, Јово Максић, Никола Малбаша, Милош Лазаров и Бојана Стојковић.

– Тенеси Вилијамс толико дубоко задире у душу, емотивне турбуленције својих јунака, да постиже универзални ниво који мислим да ће увек бити актуелан. Није лако тумачити га, ући у психолошку драму, заронити у некакав реализам, јер је у питању занимљива комбинација реализма и експресивности поетичног симболизма – каже Ленка Удовички.

О чему беседите у вожњи трамвајем?

Причамо о краху жене која у датим околностима друштва таквог какво је нема шансу за опстанком и о томе како та заједница то од ње направи. Она је силована, а чак ни њена сестра не жели да јој поверује, мада сви знају шта се заиста догодило. Постоји нека завера друштва, да се не таласа, да „живот иде даље”. Прво некога уништимо, а онда га одбацимо јер је та особа „проблематична”. А проблем је у свима, и то врло дубоко. Зато то јесте поетска трагедија, јер сви ти ликови су на свој начин трагични, ништа у овом комаду није апсолутно црно-бело и у томе јесте величина Тенесија Вилијамса. У комплексности, јер сви његови јунаци на известан начин имају своја ишчашења, искривљења и покушавају да испливају из ситуација у којима јесу, али то им не успева.

Ко су данас Бланш, Стенли, Стела и Мич? Која је то линија која их спаја с нама?

Дело „Трамвај звани жеља” је тако зналачки написано, с таквом дубином да мора да траје. Могу само рећи да без обзира на то што је комад настао пре 70 година, дакле, у време после рата, после последње велике катаклизме, одолева свим изазовима, као да је писан данас. У питању је веома занимљиво време, сматрам да је интересантно и за само позориште у естетском смислу, јер је довољно блиско да га доживљавамо и као наше, и као доба наших родитеља. Имамо према њему однос, а опет постоји довољна дистанца да можемо да га посматрамо и пропитујемо.

У вашем „Трамвају” се проблематизује и питање положаја жене у савременом друштву. Да ли би Вилијамс био заговорник женске еманципације?

Апсолутно би био заговорник женске еманципације и читаве ЛГБТ заједнице. Вилијамс је био заговорник нових видика. Био је хомосексуалац, што је у време његове младости било и забрањено и био је стигматизован, посебно јер је о томе и писао. Од тада су се неке ствари промениле и наравно да су направљени важни помаци: од права гласа до права на абортус. Сада опет долази талас конзервативизма и покушај да се преко женских права и положаја делује на заједницу. Женска права су као неки лакмус папир за то колико је заједница прогресивна, отворена и какво је стање у друштву.

Колико је за редитеља важна размена културне, односно сценске енергије? С којим емоцијама делите своју уметност са сарадницима, односно публиком?

Позориште пре свега волим, како сâм процес рада у пробној сали, тако и да гледам представе. Оно због чега сам изабрала позориште јесте то што се у њему окупи група људи и током времена стварања представе, неких месец-два дана живимо свој заједнички сан. Отварамо се једни према другима, направи се дубока блискост у јако кратком времену, постајемо породица. И тако заједно дођемо до премијере. То дељење, солидарност, заједништво, то је нешто што ме је и привукло позоришту, и даље ме носи.

Кроз ваше представе види се наша стварност. Какво ми то време живимо?

Јако мрачно време живимо. Све што се тренутно дешава, и рат у Украјини, и проблем екологије, наводе нас на мисао да сви осећамо претњу могуће катаклизме, да смо на њеном прагу. Надам се да неће до ње доћи, сматрам да сви појединачно у себи морамо да пронађемо више позитивне енергије, да је ширимо и делимо. Да генерације које долазе заслужује боље.

У пробној сали БДП-а из прикрајка често вас прати ваш супруг Раде Шербеџија. После генералне пробе „Трамваја” с њим сте прво поделили емоције…

Љубав је то. Увек када су неки екстремни, емотивни тренуци, поделимо емоције. Било да је срећа, узбуђење, исто тако и ако је нешто тужно. Радета није било неколико дана овде, имао је концерте у Суботици, Загребу, управо се вратио. Стигао је на други део пробе која је била добра, тако да је све то допринело изливу емоција.

И ово лето провешћете радно на Брионима. Шта све припремате у Улисис театру?

Мени су уназад 22 године лета радна. То је чак и најинтензивнији период мог рада. Ево, одмах после београдске премијере „Трамваја” путујем за Истру, па на Брионе. Имамо богат програм, обновићемо неке представе, као што је „Краљ Лир”, па „Шекспир летње ноћи – варијације”, томе се посебно радујем. Ту је и обнова представе „Ко се боји Вирџиније Вулф”, и прошлогодишња премијера „Носорога” с Бојаном Димитријевићем, који је направио маестралну улогу. Крајем августа имаћемо и нашу премијеру комада „Трамвај звани жеља” на Брионима. Поред свега тога, у плану је и камп за украјинске уметнике који су у овом тренутку избеглице, да буду тих десет дана на безбедном месту. Радићемо уметничку терапију с децом и фокус ће бити на томе како се моћ уметности примењује у терапији, јер овај рат који се дешава оставиће дубоке и далекосежне трауме на свакога, посебно на најмлађе.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Miodrag
Smor
feha
Kakva je to pozitivna, a kakva negativna energija. Tih pojmova nema u fizici.
Mina Ivanović
Ima ih u nama. Vidite komentar gore. E to vam je primer "negativne energije".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.