Среда, 17.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
НАШИ ЛЕКАРИ УСПЕШНИ У СВЕТУ: др ЗОРАН РАНЧИЋ, васкуларни хирург Универзитетске болнице у Цириху

Радни дан хирурга траје док се не заврши посао

У амбуланти васкуларне хирургије др Ранчић болесници објашњава планирану операцију, а ту је и медицинска сестра (Фото: лична архива)

Доктор Зоран Ранчић, васкуларни хирург Универзитетске болнице у Цириху и доцент на Медицинском факултету Универзитета у Цириху, свакодневно се хвата укоштац с најкомпликованијим захватима васкуларне и ендоваскуларне хирургије, од операција каротидних артерија, преко анеуризматске и периферне опструктивне болести аорте и артерија до комплексних рана и лечења комплексних аортних анеуризми.

За „Политику” каже да су васкуларни хирурзи у Швајцарској директно укључени у постоперативни опоравак својих болесника кроз блиску сарадњу с изабраним лекарима, али и хирурзима који су болеснике упутили на лечење. На тај начин се обезбеђује континуираност лечења, поверење лекара и породице у васкуларног хирурга и бржи упут на даље лечење у случају компликација.

– Сваки хирург је одговоран да његов болесник буде позван на контролу, односно да у случају да се контрола обави у другој установи, он буде обавештен о налазу контроле. Када сам почео тамо да радим пре петнаест година, увек сам питао медицинско особље у сали када ми нешто треба: „Да ли имате?” И одговор је био „Наравно, кажите само докторе шта вам треба.” Та времена су и у Швајцарској прошла јер сви осећају економску кризу, па опет питам: „Да ли имате?” – наглашава др Ранчић.

Радите у престижној болници у Цириху. Колико се разликује рад васкуларног хирурга у Швајцарској од оног у Србији?

Васкуларни хирурзи како у Србији, тако и у Швајцарској имају заједнички циљ пред собом, а то је жеља за најбољом терапијом на највишем могућем стручном нивоу за свакога болесника. За то је неопходно континуирано праћење међународних стандарда и смерница лечења, као и приступ иновативним методама лечења и најновијим хируршким техникама. И ту настаје већ разлика. Васкуларни хирурзи из Србије учествују као експерти у писању европских водича добре праксе. Ипак, примена тих иновативних метода лечења је у Србији ограничена, у највећој мери због недостатка новца. Јако је битан и тренинг васкуларних хирурга. Ако упоредим садашње стање са оним од пре 15 година, када сам из Клиничког центра Ниш отишао у Универзитетску болницу у Цириху, могућност усавршавања на европским клиникама за младе, али и искусне васкуларне хирурге из Србије у циљу усвајања нових метода лечења, далеко је већа. Томе доприноси доступност различитих стипендија, боља финансијска ситуација, али и спознаја шефова васкуларне хирургије, као и управе болница и клиничких центара, да је неопходно улагати у образовање и стицање вештина, што са своје стране доводи до побољшања квалитета лечења болесника, чиме се трошкови лечења болесника смањују. Када смо код тренинга, постоји још разлика између Швајцарске и Србије. Како васкуларна хирургија све више постаје у Европи васкуларна медицина, неопходна је познавање медикаментозног и неоперативног лечења, примене отворених хируршких техника, али и ендоваскуларних техника, односно техника базираних на примени катетера и интервентних процедура. Тренинг отворених хируршких техника је далеко успешнији у Србији, а за тренинг ендоваскуларних техника је болница у Цириху једна од водећих у Европи. То је и разлог да млади европски хирурзи који су још у тренингу долазе да проведу један део свога тренинга на Клиници за васкуларну и ендоваскуларну хирургију у Београду, не би ли научили отворено хируршке технике, односно у Универзитетски болницу у Цириху, где би се упознали са ендоваскуларним процедурама.

Колико траје радни дан васкуларног хирурга?

Радни дан васкуларног хирурга у Цириху је 10 сати, радна недеља има 50 сати, уз годишњи одмор од четири недеље, а за старије од 50 година пет недеља. Као и у Србији, и у Швајцарској радни дан за хирурга траје док се не заврши посао, мада генерација нових хирурга у Швајцарској, и генерално у Западној Европи, то тешко прихвата.

Постоје ли разлике у лечењу пацијената код нас и у Швајцарској?

Постоје. Два су примера. Код болесника с такозваном пушачком ногом, а где се ради о запушеним артеријама аорте, мале карлице и ногу, код највећег броја болесника је прва линија лечења примена „катетера и балона”. У случају неуспеха, односно прогресије болести, отворена хирургија, такозвани бајпас, односно премошћавање, друга је линија лечења. Невезано за методу лечења болесницима се обавезно саветује престанак пушења и модификација осталих фактора ризика (повишени крвни притисак, шећерна болест). Ово још јаче наглашава значај сарадње између васкуларног хирурга и изабраног лекара. Други пример је руптура анеуризме трбушне аорте, што је животно опасна ситуација. У Србији се већина болесника лечи „отвореном” хирургијом, док у Универзитетској болници у Цириху – ендоваскуларним методама. Не бих да упоређујем резултате лечења, али најновији европски водичи за лечење болесника с руптуром анеуризме абдоминалне аорте препоручују, уколико су карактеристике аорте такве, да прва линија лечења буде ендоваскуларна. Значај ендоваскуларних процедура је препознат и на клиникама за васкуларну и ендоваскуларну хирургију УКЦС, и васкуларној хирургији ИКВБ Дедиње.

Да ли се због пандемије ковида 19 сада повећава број пацијената који морају да буду повргнути хируршком лечењу?

Ковид 19 је свакако изазвао катастрофу свих здравствених система, па ни швајцарски није остао имун. Постојала су извесна ограничења планираних операција. Васкуларна хирургија је мало трпела, пошто наши болесници захтевају релативно брзо лечење. Можда смо у време највећег броја болесника с ковидом 19 имали два месеца где нисмо оперисали болеснике с анеуризмом трбушне аорте у пречнику од пет-шест центиметара. Не треба заборавити да у САД болесници с ургентним стањима, као што је руптуре трбушне аорте, уколико је лечење захтевало отворену хирургију уз ангажовање великог броја особља, нису ни оперисани. Тога у Швајцарској није било. Тако да листе чекања за лечење васкуларних болесника након ковида 19 нема, осим за болеснике с проширеним венама, јер је то била једина група болесника које нисмо током пандемије оперисали. Може се, ипак, уочити лагани пораст појединих болести, које нису током периода пандемије дијагностификоване, услед изостанка редовних контролних прегледа код изабраног лекара. Велики број болесника био је у страху да посети било коју здравствену установу, из разлога да се не зарази.

Због чега сте одлучили да каријеру наставите у Швајцарској?

Отишао сам стицајем околности – и остао стицајем околности. Наиме, 2005. године добио сам стипендију из Швајцарске и провео три месеца на Универзитетској болници у Цириху, на Клиници за кардиоваскуларну хирургију. Како је Клинички центар у Нишу планирао да развија кардиохирургију, упућен сам 2007. у циљу усвајања вештина кардиохирургије у Цирих. Након два месеца, иако је било планирано дуже усавршавање, требало је да се вратим у Ниш. Не улазећи у детаље, остао сам у Цириху и уместо кардиохирургије наставио да се бавим васкуларном хирургијом. Организација болнице, комплексни болесници с којима сам долазио у контакт, могућност усавршавања ендоваскуларних техника, постојање заједничког аортног тима у коме су, између осталих специјалиста, и васкуларни и кардиохирург, омогућава персонализовано лечење сваког болесника, а све у циљу повећане сигурности лечења и квалитета живота након операције, што је било као магнет који ме је чврсто привлачио. Иако сам у току свог тренинга пре доласка у Цирих провео три месеца на васкуларној хирургији на Католичком универзитету Левену и четири месеца у „St Mary’s Hospital Imperial College” у Лондону, никада ми није пало на памет да можда радим у некој од тих болница. Комбинација могућности научног истраживања, начина подршке иновацијама, али и рад са студентима јединствени су у Универзитетској болници у Цириху. С друге стране, остао сам повезан с медицинским факултетима у Нишу и Београду. Четири васкуларна хирурга и ангиолога из Београда провела су од једног до три месеца на васкуларној хирургији или на клиници за ангиологију у Цириху. Студијски боравци колега у Цириху, као и публиковање већег броја заједничких радова, учешће у комисијама за одбрану доктората на медицинском факултету чинили су да имам утисак да сам наставио да радим у Србији. Удаљеност Београда и Ниша од Цириха је сат и по авионом, тако да и после 15 година када кажем идем кући – мислим и када идем ка Нишу, Београду, односно према Цириху.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ma da
a ne ko piloti...naprimer.izadje u tri iz aviona,negde iznad babusnice,pa na pice s kolegama
Урош
Радно време је масно слагао, тако да и остатак приче треба третирати са резервом

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.