Уторак, 16.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Улога српских дисиденaта у светској побуни духа

Књига новинара и публицисте Слободана Кљакића открива како је кроз историју крчен пут ка слободи говора и праву на исказивање критичког мишљења
Учесници студентских протеста 1968. (Фотодокументација"Политике")

Називани су јеретицима, отпадницима, одметницима, превереницима, издаjницима, дисидентима. Њихово главно, често и једино оружје, била је реч – изговорена или написана. Они који су то оружје подигли на владајућу догму, црквену, државну или партијску, бивали су изопштени, често прогоњени и тамничени, неретко и убијани. О том соју одважних за јавно критичко мишљење говори књига „Српски дисиденти” Слободана Кљакића, публицисте и дугогодишњег новинара и уредника у „Политици”. Тему садржану у наслову аутор сагледава у контексту читаве историје „побуне духа”, од древног Египта до бурног 20. века.

„Свођење дисидентске праксе на Совјетски Савез и државе реалног социјализма пропагандно је наслеђе ’хладног рата’. Има и Запад своје дисиденте, попут Ноама Чомског, најутицајнијег критичког мислиоца у свету. Taј ореол, или жиг, носио је и Џон Ленон, као и славна музичарка и активисткиња Џоан Баез”, каже Кљакић и напомиње да се данас кључне дисидентске структуре формирају у научној сфери.

„То је посебно изражено на пољу теоријске физике и астрофизике, а огледа се и у расправама о климатским променама. Постоје врхунски ауторитети, који аргументовано тврде да је наратив о глобалном отопљењу бесмислица и врхунска лаж”, напомиње наш саговорник.

Појам дисидент вуче порекло од латинске речи dissident, изведено од dissidere, у значењу одметнути се од владајућег мишљења, издвојити се и остати по страни, али и јавно се успротивити већинском мњењу. У Католичкој цркви су од 1596. дисидентима називани они који се супротстављају појединим теолошким учењима и доктринама, а притом остају верни религији и догми, спремни да је заступају и бране.

„У извесном смислу, том опису одговара генерација која је у Београду 1968. изнела студентску револуцију. Њихове пароле су биле ’доле бирократија и корупција’, ’доле црвена буржоазија”... Указивали су на аномалије у друштву и инсистирали на моралним принципима, веровали су да се систем може поправити деловањем изнутра”, објашњава Кљакић.

Строго узевши, одредница дисидент применљива је само на припаднике владајуће номенклатуре, који су, попут Милована Ђиласа, временом прешли на критичке позиције. Међутим, напомиње Кљакић, знатан део дисидентског спектра Србије у другој половини 20. века чинили су појединци који никада нису били ни чланови партије, а камоли њени високи функционери.

„Тај шаролики скуп индивидуалаца, углавном из сфере хуманитарних наука и уметности, карактерисала је истрајна борба за слободу говора и право на исказивање критичког мишљења. Често су били као рогови у врећи, али су умели да повремено и заједнички делују. Најчешће ради заштите појединаца који би се нашли на удару репресије, која, мора се рећи, овде никада није била јака као у земљама Источне Европе. Али, и код нас су до средине осамдесетих за ’деликт мишљења’ изрицане затворске казне”, подсећа наш саговорник.

Осамдесете године прошлог века, упамћене по последњим политички мотивисаним суђењима на овим просторима, биле су и деценија процвата слободе у штампи, издаваштву, култури, позоришту, популарној музици... У Београду је, под кровом Студентског културног центра, створена својеврсна „дисидентска Ужичка република”. Овај храм креативности и слободоумности, истиче Кљакић, од 1979. почео је да привлачи на стотине стваралаца и десетине хиљада поклоника. Концерти, дебатне трибине, провокативне изложбе, ревије забрањених филмова, авангардне позоришне представе... Чак 650.000 посетилаца пратило је програме СКЦ-а током 1983. А онда је, под неразјашњеним околностима, 28. децембра 1983. у СКЦ-у избио катастрофалан пожар. Званична верзија спекулисала је с „неопрезно баченим опушком на једном концерту”, али је до данас остала сумња да су „одређене службе” смислиле да ватром угасе жар слободе.

Према Кљакићевим речима, за потпуно расветљавање „дисидентске епохе” нужно је да се отворе архиви југословенских и српских тајних служби, да би се видело да ли је било и појединаца „на вези” с режимом, који су, као заштићени провокатори, сејали смутњу унутар критичке јавности. У тим архивима можда лежи и одговор на питање како је дисидентска националистичка струја тако премоћно потиснула ону аутентично левичарску, чиме је трасиран крвави расплет током деведесетих.

„Чак и када заговара идеје с којима се не слажем, за мене дисидентство има позитиван предзнак. Апсолутно сам на страни побуњеничког духа, који је данас спутан перфиднијим и ефикаснијим механизмима од некадашње голе репресије. Групама незадовољника препуштене су виртуелне оазе у којима обитавају као у гетима. А без хоризонталних веза с природним савезницима, нису у стању да појме колика је заправо њихова моћ”, закључује Слободан Кљакић.

 (Не)покорни интелектуалци

Да ли су интелектуалци дисиденти по дефиницији, с обзиром на склоност ка сталном преиспитивању и трагању за истином кроз сучељавање мишљења? Кљакић сматра да прецизан одговор на то питање даје подела коју је дефинисао академик Владимир Дедијер:

„У првој групи су интелектуалци који се диве власти и спремни су да јој служе, без икаквих моралних скрупула. Другу групу чине такозвани мимикризовани интелектуалци. Они увиђају мане поретка, али не дижу глас против њега јер им је једино битно да сачувају свој статус и привилегије. Тиме индиректно потпомажу заглупљивање маса, које треба држати у уверењу да је постојећа власт најбоља могућа, да чува интересе народа и ради у његову корист. Трећој, најмалобројнијој групи припадају критички настројени интелектуалци, спремни да зарад својих идеја жртвују све лагодности, у неким случајевима и слободу и живот. Интелектуалци из ове групе који уђу у организоване структуре, какве су партије, у највећем броју случајева завршавају као дисиденти. Они ће се увек пре потчинити зову савести него страначкој дисциплини.”

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

lslam
Svetska pobuna duha?
gz
Niko ne misli da je sadasnja vlast idealna, ali vecina sadasnje opozicije moze nazalost da zadivi samo svojim nedostatkom pameti. Jos su najgori ovi sto misle da je dobro sve sto dolazi sa strane (obicno sa zapadne) i pored svega sto su nam uradili.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.