​Да ли Русији треба Украјина

Ни после 100 дана не престају нагађања око „правих” циљева и обима руске кампање у Украјини. Ионако мутна слика додатно се замагљује и као да се све чини не би ли злобници уживали у патњама два народа, посебно украјинског. Можда је симптоматично да се питање из наслова овог прилога заправо и не поставља. Заиста, шта би Москва могла да пожели хипотетичким освајањем целе Украјине?

Донедавно низак ниво национализма у Украјини (предвођен нацистичким формацијама попут некадашњих немачких пре Другог светског рата) више није занемарљив. Очекивано, грађани Украјине не могу бити равнодушни док гледају како њихова земља нестаје и уништава се – чак и када за то одговорност не би сносиле нацистичке јединице и њихови западни спонзори. Тешко је замислити уређену „руску републику” Украјину са, по претпоставци, руским војницима на западним границама, а са незадовољним мноштвом иза својих леђа.

Чак и када не би морало да се Украјина озбиљно обнавља, материјално и другачије, трошкови за Москву не би били занемарљиви. Украјина је једна од најсиромашнијих, слабо уређених држава Европе с високим постотком корупције. Русија чија је економска моћ негде близу италијанске то не би могла лако спровести сама.

Коначно, политичка нестабилност и јаки спољни утицаји на Украјину чине од ове земље врућ кромпир и за сопствену политичку елиту. Стога је у пракси немогуће имати контролу над политичким токовима, посебно с те даљине на којој је Москва. Зато се чини разумним претпоставити да Москва заправо никада није имала намеру (иако је, вероватно, можда и данас, имала жарку жељу) да васпостави некадашњу совјетску границу на том терену. Стога је можда добар „тренутак” да се успостави решење које би, гле чуда, све задовољило. А има назнака да би то могло бити могуће.

Уочљива је кампања на Западу – припреме јавног мњења за приступање озбиљним и неусиљеним преговорима с Русијом. То је, чини се, и одлична прилика да Москва постигне своје, од почетка прокламоване циљеве. Са једне стране да покаже како кампања никада није ишла у смеру освајања Украјине. То би била карта за Запад да убеди бираче у своју „победу”, а фактички да призна неуспех постављене замке Русији и ствари се, за ЕУ, економски врате близу полазне тачке. С друге стране, то би Русију ослободило стигме „лоших момака”. Уз западне гаранције Русији, демилитаризована и денацификована (забрањен рад нациполитичким и иним мешетарима) Украјина у донедавно важећим границама могла би дати високу аутономију руским областима, као и повратак у нормалу – укидање противруских закона који су у међувремену донети. Приде, чини се да ни чланство Шведске и Финске у НАТО-у не би ништа глобално променило у односу снага те би и притисак на Турску опао. Заиста се чини да тиме сви добијају (сви понешто и губе!). Сви, наравно, осим Украјине, којој предстоји тежак задатак обнове. Добро би било да све убрзо престане и да та цена не буде превисока.

Мирољуб Дугић