„Свети Јероним у пустињи” на реткој позајмици у Француској

„Свети Јероним у пустињи” једно је од малог броја сачуваних дела Леонарда да Винчија, слика о којој брижљиво води рачуна Ватикански музеј и која је то своје исходиште напустила само три пута. Све до средине овог месеца, када се то десило четврти пут и када је изнимно отишла пут Француске, где ће се на изложби у замку Кло Лисе у Амбоазу, у којем је велики мајстор и преминуо, налазити до 20. септембра ове године.

На овој поставци, на којој су, како преноси „Гардијан”, изложена и друга дела која су у вези с Леонардом и овом његовом сликом, посетиоци могу да обиђу и просторије у којима се налазе артефакти који о њему говоре не само као о сликару већ и математичару, инжењеру, научнику и проналазачу, али и одаје које је чувени Италијан користио, живећи у замку мало више од две године пре своје смрти 1519.

„Слика ће бити изложена код нас 100 дана. То што нам је ово платно позајмљено прилично емотивно смо доживели, оно је јединствено, недовршено дело које све више оживљава пред нама што га више посматрамо. Гледајући га, запажамо Да Винчијеву технику, интелигенцију, цртачки потез, начин на који је мислио”, рекао је за „Обзервер” Франсоа Сен Бри, чија породица има у свом власништву поменути замак.

Осим што је, како је поменуто, реч о незавршеној слици, прича која је прати је врло интригантна и буди пажњу. Не зна се ко је био њен наручилац, а није јасно ни зашто је велики уметник није никад довршио, пошто се претпоставља (основу за то пружа неколико докумената који се чувају у Милану) да је управо ово дело, уз „Светог Јована Крститеља”, „Богородицу са дететом и Светом Аном” и „Мона Лизу” донео са собом долазећи у Француску, па се може извести посредан закључак да је слика у његовом поседу била више од три деценије.

Дајући нам мало више података о слици и богатији увид, др Саша Брајовић, професор Европске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, надовезује се на поменуто и каже да дело свакако јесте посебно јер показује уметников креативни процес, док се на горњем делу платна виде и отисци Леонардових прстију, којима је утрљавао уљане пигменте и стварао меки прелаз између елемената слике.

– Пошто ову слику Вазари не помиње, остали смо ускраћени за податке о поручиоцу и намени слике. Први извор о њој је тестамент сликарке Ангелике Кауфман с почетка 19. века. Потом, кардинал Жозеф Феш, Наполеонов ујак, налази делове слике у продавници антиквитета и обућарској радњи, а резање слике, вероватно због лакше продаје делова, видљиво је и голим оком. Најзад, 1856. откупио ју је папа Пије Девети за ватиканску Пинакотеку – додаје она.

Како истиче, иако у науци никада није постојала сумња у вези с атрибуцијом „Светог Јеронима у пустињи” (што је случај само с још четири Леонардове слике: „Поклоњење мудраца”, „Богородица у стенама” из Лувра, „Тајна вечера” и „Мона Лиза”), ово дело изазива полемику међу историчарима уметности и у вези с временом настанка.

– Највероватније је започета око 1483, одмах после недовршеног „Поклоњења мудраца” из Фиренце, јер постоје сродности у морфологији ликова, типовима фигура, организацији простора. Због тога што је насликана на ораховом дрвету, сматра се да је настала у Милану, где је то била уобичајена подлога. Сем тога, стеновити замагљени пејзаж подсећа на онај с миланске „Богородице у стенама” из 1483–1486. године. Постоји тврдња да је урађена током уметниковог боравка у Риму 1513, о коме се мало зна, а на основу сличности с његовим тадашњим анатомским цртежима и, посебно, због скице цркве у горњем десном углу. Наводно, то је рани модел за римску цркву Сан Ђироламо дељи Илиричи. Али, не постоје докази који Леонарда повезују са словенском заједницом у Риму. Зато се може тврдити да је „Свети Јероним” рано Леонардово дело које је свуда носио са собом и постепено дорађивао, трагајући за савршенством – прича наша саговоница.

И мотивски је слика специфична – срж призора чини Свети Јероним у позном животном добу које је провео као пустињак у дивљини. Акценат је бачен на тело свеца, који се измршавео, у скрушеном положају налази испред пећине у каменом пејзажу док крај њега лежи лав.

– Естетика слике је донекле неуобичајена. У ренесанси су светитељи представљани углавном у лепом обличју, а Свети Јероним је испрљан, остарео, готово безуб, потамнелог нагог тела, лишен уобичајеног кардиналског плашта и удобног простора у коме је остварио своје најзначајније дело, превод Библије са хебрејског и грчког на латински језик. Синусодине линије такође повезују Јеронима и његовог пратиоца, којег је, према легенди, припитомио тако што му је извукао трн из шапе. Иако је било сродних примера, Леонардо је изразито нагласио патњу светитеља. Било је идеја да је у слику уградио своје непријатно искуство, анонимну дојаву о хомосексуалности 1476, која није процесуирана, те да је своју личност повезао са светитељевом, који је био оптуживан за јерес, јер је волео да чита грчке и римске класике. Али, слике у то време нису биле личне исповести, већ су имале своје поручиоце и оквире. Несумњиво је да је Леонардо у слику уткао своју меланхолију, коју помињу његови савременици. На маргинама свог рукописа „Атлантски кодекс” записао је „што си већи, већи је капацитет за патњу”, као и „мислио сам да учим да живим, а учио сам само да умрем”. Али, чак ни ове речи, посебно када се сместе у ондашњи контекст, не оправдају идеју да Свети Јероним изражава уметников емоционални слом. Напротив, слика је приказ врлине и духовног просветљења – сматра Саша Брајовић.