„Кармину Бурану” изводим у Београду после две деценије

После тачно пола века Орфово величанствено ремек-дело „Кармина Бурана” публика ће моћи да чује сутра од 21 час у Народном позоришту у Београду. Солисти су, поред моје маленкости, Драгутин Матић, баритон, и Стеван Каранац, тенор. Наступиће Хор и Оркестар Народног позоришта, Хор РТС-а, Хор Дечјег културног центра, под управом Драгане Радаковић. Верујем да ће наша „Кармина Бурана” постићи жељени успех јер смо обезбедили све предуслове, каже првакиња Београдске опере, сопран Снежана Савичић Секулић, најављујући познату Орфову кантату, којом се затвара овогодишња оперска сезона у националном театру, у оквиру Белефа.

Прошле године у овом периоду наша саговорница је, као Еуридика, наступала у Глуковој опери „Орфеј и Еуридика”, која је освојила публику. А за улогу Виолете Валери у „Травијати” је прошлог месеца добила критику коју би сваки сопран на свету пожелео. Снежана Савичић Секулић је основне и постдипломске студије завршила на ФМУ у Београду, у класи примадоне Радмиле Смиљанић. На сцени Народног позоришта дебитује 2001. са улогом Ђилде у Вердијевом „Риголету”. Исте године први пут наступа у Мадленијануму као Каролина, у Сметаниној опери „Две удовице”. Усавршавала се у Бечу и освојила је значајна признања. На репертоару има око 40 вокално-инструменталних дела и више од двадесет великих улога у делима класичних и савремених композитора. Наступала је с великим оркестрима и значајним диригентима у престижним светским дворанама. У Београду је 2011. била гост на концерту оперске диве Монсерат Кабаље, која јој је тада упутила комплимент „да пева као анђео и одлично ради свој посао”.

Како доживљавате ово познато Орфово дело и да ли буди нека сећања у вама?

„Кармину Бурану” чине двадесет и четири песме подељене у три става, с тим што се прва песма – „О Фортуна” понавља и на крају, чинећи окосницу целог дела. Ставови носе следећа имена: најпре „У рано пролеће”, затим „У крчми” и на крају „Суд љубави” – у коме и ја наступам. Као солиста, сопран мора да поседује велики опсег гласа, покретљивост и способност да снажно и уверљиво пренесе емоције с много боја и израза јер пева о љубави, удварању, колебању, срећи, скривеним осећањима – свему најсуптилнијем на свету. Ово је пета продукција Орфовог најпознатијег дела у коме учествујем, а у Београду га изводим после тачно две деценије. Прва у којој сам наступала догодила се на Коларцу 2002. године, у оквиру прославе 65. годишњице ФМУ. Тада је на јединствен начин, истовремено у улози баритона и тенора, наступио Никола Мијаиловић, данашњи директор Опере Народног позоришта. Дириговала је наша велика и незаборавна Даринка Матић Маровић, коју ћемо по много чему лепом заувек памтити. Имала сам срећу да с њом певам у још једној продукцији у Црној Гори 2003. године, и то две вечери заредом, у препуном Црногорском народном позоришту. Величанствен је осећај бити део тог спектакла и на отвореном, као што је то било у Риму, на Кампидољо тргу 2005. с маестром Силвиом Барбатом из Бразила, уметником светског гласа, који нас је прерано напустио. Последња продукција у којој сам певала пар пута у сезони 2011/12. била је на сцени СНП-а у Новом Саду, у изузетној режији и кореографији Соње Вукићевић.

Учествовали сте у извођењу и других вокално-инструменталних остварења великих композитора. Да ли неко од њих има посебно место у вашој каријери?

Упоредо са оперском, градила сам каријеру концертног певача. То ме у великој мери обликовало као уметника. Оперска либрета доносе једну врсту емоција. Тумачење поезије, стихова световне и духовне књижевности, кроз вокално-иструментална дела представљају сасвим другачији приступ начину извођења, које вас ставља у позицију да се можете ослонити искључиво на свој глас. Тешко је издвојити само једно дело између више од четрдесет у којима сам учествовала. Нарочито се сећам концерта у Сава центру из 2012. Реч је о Малеровој „Осмој симфонији”, тзв. Симфонији хиљаде, која је у Београду дословно и изведена по замисли овог великана међу композиторима. Поред осморо солиста, на сцени је истовремено наступило више од хиљаду музичара, под управом маестра Бојана Суђића. Деоница за први сопран – „Магна Пекатрикс”, коју сам те вечери тумачила, између свега осталог, садржи и осамнаест високих нота це-3. Музички сладокусци знају о каквом захтевном изазову је реч. Истовремено, то је и велика привилегија за све уметнике коју су те вечери „дисали једним дахом”.

Прошле године певали сте ролу Еуридике у опери „Орфеј и Еуридика”. Како је оцењујете са дистанце од годину дана и шта сте постигли од тада?

Прошлу оперску сезону посебно је обележила Глукова опера „Орфеј и Еуридика”, која је изведена после годину и по дана од „нове реалности”. Сви смо јој се изузетно обрадовали јер је то указивало да се све поправља набоље. Донела је нешто ново у изразу, савремено и сведено, што је и критика потврдила, уз одличну оцену публике. Од прошле године до данас, између различитих наступа, можда бих издвојила: учешће на фестивалима „Сплитско лето”, „Јесења соната” у Бањалуци, сарадњу са Бањалучком филхармонијом у Београду, затим представу „Фантом из Опере” у Позоришту на Теразијама, у којој наступам последњих пет сезона, „Дон Ђовани” у Мадленијануму, а наравно, и моје редовне репертоарске представе у Народном позоришту у Београду.

Бавите се педагошким радом. Колико вам прија такав ангажман и какве планове имате за наредну сезону?

Педагогија је моја велика љубав. Укупно имам седамнаест година радног искуства на овом изузетно важном пољу, а последњих пет радим на Факултету савремених уметности, као гостујући професор. Волим рад с младима. Свака нова генерација је нови изазов за мене. Почетком наредне сезоне у Народном позоришту можемо очекивати повратак Вердијеве опере „Риголето”. Улога Ђилде је на изузетан начин обележила читаву моју досадашњу каријеру, те ми она стога посебно значи. Посебну радост ми причињава и постављање нове представе, а реч је о Пучинијевој опери „Турандот”, у којој ћу, боже здравља, тумачити диван лик – Лиу.