Светска економија у пепелу

Сада је симптом дала „метастаза” (пад производње), а не „примарни тумор” (инфлација), што је драстично неповољнија околност, чиме је светска економија ушла у „терминалну фазу болести”. Макроекономија не признаје „генерале после рата”. Пре десетак година указивао сам на, у том тренутку незамисливо, трагичан ток светске економије. Тада сам, између осталог, рекао, а време потврдило, да је раст светске инфлације неминован и да светску економију чекају тешке болести: стагнација (раст реалног БДП-а до два одсто), стагфлација (инфлација у условима стагнације), инцесија (инфлација у условима рецесије) и најтежа економска болест – слампфлација (истовремено и висока инфлација и висока незапосленост), односно да ће светска економија ући у депресију (рецесија која траје најмање 24 месеца, коју карактерише пад БДП-а од најмање 10 одсто и раст незапослености од најмање 25 одсто).

Након светске финансијске кризе 2008. године погрешна макроекономска политика, која се заснивала на „штедњи” (фискалној контракцији) уместо на „потрошњи” (рефлацији), довела је светску економију у тзв. замку ликвидности (номинална каматна стопа је нула или близу нуле) и дефлацију (негативна инфлација). И управо у таквим макроекономским околностима догађа се екстреман негативан шок понуде – пандемија ковида 19. Међутим, овде треба истаћи две врло битне специфичности таквог шока – време настанка и карактер шока.

Прво, шок настаје у тренутку када је светска економија упала у замку ликвидности која је „ампутирала” каматну стопу (монетарну политику) за пригушивање негативног привредног циклуса јер се не може користити нити за подстицање привредног раста и запослености, нити за дезинфлацију. Друго, такав шок није био својствен досадашњим негативним шоковима понуде, јер нити је био условљен растом плата изнад раста продуктивности рада, нити је најпре условио раст трошкова производње услед раста цене неког кључног производног инпута (нпр. нафте), што је главна карактеристика инфлације понуде, већ је аутоматски „затворио” агрегатну понуду (прекид производње). Затим је тај шок уз нове негативне шокове понуде (рат, санкције, нафтни шок) повећао трошкове производње, додатно смањио агрегатну понуду, довео до акцелерације инфлације и покренуо стагфлациони шок. То је велика и неупоредива разлика у односу на нафтне шокове осамдесетих година прошлог века који су изазвали стагфлацију. Дакле, сада је симптом дала „метастаза” (пад производње), а не „примарни тумор” (инфлација), што је драстично неповољнија околност, чиме је светска економија ушла у „терминалну фазу болести”.

На тај начин је ковид 19 „запалио фитиљ” инфлационе инерције, што ће у комбинацији накнадних негативних шокова понуде (рат, санкције, енергетски шок) и у случају „зидања” нових негативних шокова (нова пандемија, светски рат, деглобализација, несташице, пуцање ценовних балона, лоша жетва, финансијска криза, девизна криза...) водити агрегатну понуду ка стрмоглавом паду. То ће изазвати несташице и активирати експлозију „инфлационе нуклеарне бомбе”, што ће генерисати хиперинфлацију (месечни раст цена изнад 50 одсто или годишњи раст цена изнад 1.000 одсто), која ће направили „пепео” од светске економије. Хиперинфлација ће светску економију одвести у депресију.

Када говоримо о инфлацији, најпре морамо да идентификујемо примарни узрок, односно иницијални шок који је покренуо инфлациони процес (шок понуде или шок тражње). На основу тога, дијагностикујемо врсту инфлације (инфлација понуде или инфлација тражње), а тек након тога дефинишемо мере макроекономске политике за процес дезинфлације. Дезинфлација (процес смањења инфлације) не значи смањење цена, нити враћање цена на неки пређашњи ниво, већ смањење раста цена. Дијагностиковање врсте инфлације од примарне је важности за предузимање исправних мера макроекономске политике јер различите врсте инфлације захтевају и различите мере макроекономске политике за процес дезинфлације.

Ако се у процес дезинфлације понуде крене повећањем каматне стопе, тада ће светска економија ући у хиперинфлацију. То је тзв. инфлациони парадокс који подразумева повећање инфлације чак и услед повећања каматне стопе која би требало да смањи инфлацију. Тиме се улази у инфлационо-каматну спиралу чиме се повећава јаз између агрегатне понуде и агрегатне тражње, што додатно доводи до акцелерације инфлационе спирале, чиме се „трасира” пут слампфлацији, хиперинфлацији и депресији. Повећање каматне стопе би значило „гашење пожара” тамо где је „дим”, а не где је „ватра”. Таква политика ће „распламсати” инфлацију и цену ће платити запосленост која ће бити на „нишану” и кроз раст инфлације и кроз раст каматне стопе. Дакле, раст каматне стопе ће условити дуг период „аритмичних” стања у којима ће се налазити светска економија: стагнацију, стагфлацију, инцесију и слампфлацију.

При екстремно негативним шоковима понуде, кључно је да се фискалном политиком промптно и агресивно таргетира „пресушени извор”, односно „малигно ткиво корена” агрегатне понуде како би се повећањем агрегатне понуде пригушио раст цена који је иницијална каписла за неконтролисану акцелерацију инфлације и инфлационих очекивања, чиме би држава спречила турбуленције на тржишту и апсорбовала инфлационе шокове.

Све наведено показује да је већ одавно дошао крај таргетирању инфлације, монетарној стратегији коју примењује Народна банка Србије, а о чијим сам негативним последицама таргетирања инфлације годинама упозоравао.

Доктор економских наука