Процењује се да ће 2050. године аутизам имати свако друго дете

Моја ћерка, која има девет година, већ дуги низ година има дијагнозу аутизма. То је, на неки начин, тема „у тренду”. Све више се може о томе чути на све стране, али те информације више стварају конфузију него што појашњавају ишта. Нажалост, то има свој разлог, а то је комплексност теме. Посебно у данашње време, тешко је објаснити нешто компликовано, јер је пажња јавности сведена на врло кратке и сензационалне форме, док је култура јавног разговора сведена на препуцавање, уместо искрену размену знања и искустава, каква би била потребна за тему аутизама.

Татјана Пешкир, Удружење „Наукатизам” (Фото: лична архива)

У региону немамо регистар и ослањамо се на бројке из иностранства, пре свега оне из Америке, где Центар за контролу болести води статистику. Поред њих, и одређени други центри у САД и другим државама воде статистику о својим локалним бројкама, пре свега организације које су еквивалент нашем Центру за социјални рад. Сви извори показују да број особа које добијају дијагнозу аутизма расте темпом који, када га пројектујемо на будућност, што су урадиле две реномиране институције, показује да ће 2050. дијагнозу аутизма добијати једно од двоје деце. Дакле, 50 одсто деце. Та рачуница је процена и наравно да је подложна промени. Међутим, не можемо те бројеве да одбацимо и чекамо да се просто десе и решење тражимо тада. За почетак, друштво које би се 2050. носило с повеликим бројем већ одраслих особа с дијагнозом аутизма и још притом 50 одсто мале деце с дијагнозом аутизма не би имало ресурсе да се бави овим системски, већ би само гасило пожаре. Зато тај пут морамо, а и можемо, почети сада.

Наравно, ако имамо проблем, одмах нам падне на памет да потражимо узрок, уклонимо га – и то је то. Са аутизмом то није баш могуће. Пораст аутизма у популацији повезује се пре свега са загађењем, и то свим врстама: од хемијских супстанци којима смо окружени у свакодневним предметима, преко свега што се десило с водом и ваздухом последњих деценија, до земљишта и квалитета хране. Као што је волео да каже Зоран Ђинђић, можемо од акваријума направити рибљу чорбу, али обрнуто не може. Треба да радимо на санацији свега што се десило нашој планети, али то је спор процес, а требају нам брза решења.

Додатна компликација је што особе с дијагнозом аутизма у ствари немају биолошки исте проблеме који изазивају симптоме које називамо аутизмом. У питању је опсервациона дијагноза, до које се долази посматрањем врло широког спектра симптома. Наука се тренутно креће ка томе да идентификује „подгрупе” у тој популацији, које имају исту биолошку подлогу, као и терапије које ће решити те биолошке подлоге. Управо чињеница да се донедавно мислило да је сав аутизам нека једна ствар, биолошки, довело је до тога да пропадну силне студије за терапије – то је као да на свим особама које боли стомак тестирамо терапију, док неке од њих боли због тровања храном, а неке због слепог црева.

Међутим, има и лепих вести. Наука напредује и свашта знамо. Још лепше је што пуно тога можемо да применимо овде и сад. „Наукатизам”, удружење у ком сам активна с још много родитеља из региона, има за циљ управо да та решења што пре стигну код нас. Наша прва активност је била да направимо сајт крцат информацијама, за стручњаке, али и родитеље, где можете сазнати све оне многобројне податке који не стану у овај чланак. Друга активност коју смо спровели догодила се баш ових дана, а то је конференција СЕЕЦА. У сарадњи са Удружењем „Деца без граница”, потпомогнути удружењем „Ин спектрум” из Македоније, у Београд су стигла најеминентнија имена из света науке, управо они људи који имају спремна нека решења. Имали смо подршку дивних спонзора и донатора, медијских пријатеља, прве даме Србије Тамаре Вучић, и стварно смо осетили да је наш напор препознат. Сама конференција је протекла у атмосфери фантастичних размена знања, отварања нових тема, дирљивих сусрета са стручњацима, али и родитељима. Сала је све време била пуна, око 200 стручњака је пратило предавања и дискусије уживо сваки дан, а више од 300 у сваком моменту онлајн. Интересовање је било велико, и у времену одређеном за дискусију, питања су се само ређала, а разговори настављали и у ходницима у паузама. Ту су наравно били и родитељи. Причали су нам колико су дуго желели да чују о аутизму на тај начин, кроз медицину и науку, колико су читали о стручњацима које су дошли да буду ту с њима и колико им то значи.

Током тих дана много пута сам питана „шта се ради у свету” по том питању. Сваки пут сам рекла исто – за решење овог проблема потребна је брза, мултидисциплинарна акција. То је тешко оствариво у великим спорим системима, од којих смо се навикли да копирамо. Ово је прилика за Србију, за регион, да чујемо шта стручњаци имају да кажу и покренемо се овде и сад. Време је да се други питају „шта се ради у Србији”. Први кораци су већ направљени и ја се радујем да помогнем сваки следећи и посведочим бољој будућности нашег региона, с бољим решењима за овај проблем.