Петак, 19.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Тру­бом Ми­лан над­му­дрио че­ту не­при­ја­те­ља

Фото (Гвоздени пук)

Тру­ба нам од дав­ни­на сви­ра и у ср­це ди­ра, а зна­ла је и у бо­је­ви­ма срп­ским до­бро да по­слу­жи. Та­кву за­бе­ле­шку „Злат­на Ка­ра­ђор­ђе­ва за тру­ба­ча” пи­ше во­де­ћи хро­ни­чар зла­ти­бор­ске про­шло­сти Ми­ли­сав Р. Ђе­нић у сво­јој књи­зи о де­ша­ва­њи­ма у Ве­ли­ком ра­ту „Го­ди­не стра­да­ња и бо­ла”. 

Јед­ног да­на тру­ба­чу тре­ће че­те дру­гог ба­та­љо­на Че­твр­тог пе­ша­диј­ског пу­ка сти­же пи­смо од ку­ће. Ка­ко је чи­та­ње од­ми­ца­ло био је све за­бри­ну­ти­ји. Сви рат­ни­ци отво­ри­ли кон­зер­ве с ме­сним на­ре­ском и ру­ча­ју, док је ње­го­ва ста­ја­ла нео­тво­ре­на, а по­глед му од­лу­тао у да­љи­ну. 

– Тру­ба­чу, што не је­деш? 

– Ка­ко да је­дем кад ви­дим да мо­ји уку­ћа­ни уми­ру од гла­ди, ме­се хлеб од мле­ве­не ко­чањ­ке и ле­ско­ве ре­се. Го­ди­на­ма се ни­су омр­си­ли. Пи­шу ми да је је­дан ком­ши­ја умро од гла­ди. 

– Је­ди, тру­ба­чу, и бу­ди сре­ћан ако их на­ђеш жи­ве кад се вра­тиш на Зла­ти­бор. – Ај­де, тру­ба­чу, по­је­ди ту ко­ње­ти­ну из кон­зер­ве, па да нам од­сви­раш јед­но ко­ло док Бу­га­ри не уда­ре – ша­ли­ли су се Ужи­ча­ни са сво­јим увек скром­ним и до­бро­ду­шним тру­ба­чем.

Рат­ни­ци кроз ша­лу на­слу­ти­ше на­пад. Убр­зо су Бу­га­ри пред­у­зе­ли из­не­на­дан удар на јед­но оде­ље­ње ужич­ке че­те на Бра­зда­стој ко­си. Ноћ­ни на­па­ди би­ли су бу­гар­ска спе­ци­јал­ност, јер су се под окри­љем но­ћи нај­бо­ље сна­ла­зи­ли. Кроз хлад­ну и мрач­ну је­се­њу ноћ, са ису­ка­ним ба­јо­не­ти­ма и от­ка­че­ним бом­ба­ма, на­ле­та­ли су у ма­са­ма. На­ши рат­ни­ци су их на вре­ме при­ме­ти­ли и спрем­но до­че­ка­ли на­пад. На­ста­је кр­ва­ви об­ра­чун пр­са у пр­са. На обе стра­не ужа­сна ло­мља­ва, пра­ва ту­ча. Пр­ска­ју кун­да­ци, зве­че шле­мо­ви, ло­ме се кр­ва­ви ба­јо­не­ти, а ја­у­ци рат­ни­ка све су бол­ни­ји.

По стра­ни је ста­јао тру­бач ужич­ке че­те и то по­сма­трао, без мо­гућ­но­сти да би­ло шта по­мог­не сво­јим дру­го­ви­ма. Кад су се у тој кла­ни­ци на­ши ре­до­ви по­че­ли по­ви­ја­ти, а не­ду­го за­тим рат­ни­ци кре­ну­ли да од­сту­па­ју, зла­ти­бор­ски се­љак се од­лу­чи на нео­би­чан по­ду­хват. По­ми­сли: ако по­ку­шај успе пот­пу­но ће из­ме­ни­ти ток бор­бе, уко­ли­ко пре­ва­ра бу­де от­кри­ве­на ни­шта не­ће по­гор­ша­ти по­ло­жај сво­је је­ди­ни­це. 

Истог тре­нут­ка из тру­бе Ми­ла­на Ми­ро­са­ви­ћа, скри­ве­ног од бу­гар­ских по­гле­да, кр­ва­вим бо­ји­штем од­јек­ну­ше зву­ци бу­гар­ске од­ступ­ни­це.

Сна­жан бу­гар­ски на­пад за тре­ну­так за­ста­де, али кад зву­ци по­ста­до­ше ја­чи, јер се и бу­гар­ски тру­бач при­дру­жи Ми­ла­ну ми­сле­ћи да је ко­ман­да из­да­ла на­ред­бу за по­вла­че­ње, не­при­ја­тељ­ски вој­ни­ци по­че­ше на­гло од­сту­па­ти. Охра­бре­ни Ужи­ча­ни се при­бра­ше и кре­ну­ше у го­ње­ње. По­сле за­вр­ше­не бор­бе ни­ком ни­је би­ло ја­сно за­што Бу­га­ри по­бе­го­ше кад су би­ли у сил­ном ју­ри­шу, све док се ни­је са­зна­ло да је срп­ски тру­бач сви­рао бу­гар­ску од­ступ­ни­цу.

Тих да­на ви­спре­ни зла­ти­бор­ски се­љак при­мао је че­стит­ке сво­јих дру­го­ва и ста­ре­ши­на, чак су до­ла­зи­ли и рат­ни­ци из дру­гих је­ди­ни­ца да ви­де чо­ве­ка ко­ји је тру­бом по­бе­дио не­при­ја­тељ­ску че­ту. Ве­ро­ват­но је Ми­лан Ми­ро­са­вић, је­ди­ни рат­ник Ве­ли­ког ра­та ко­ји је тру­бом сте­као нај­зна­чај­ни­је рат­но од­ли­ко­ва­ње, Злат­ни ор­ден Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са ма­че­ви­ма. При­ли­ком све­ча­не до­де­ле ко­ман­дант упи­та овог нео­бич­ног ју­на­ка: – До­бро, Ми­ро­са­ви­ћу, ре­ци ми от­куд ти знаш бу­гар­ску од­ступ­ни­цу.

– Го­спо­ди­не ма­јо­ре, од Бре­гал­ни­це до да­нас чуо сам је без­број пу­та, па да сам луд до­сад би је на­у­чио – од­го­во­ри од­ли­ко­ва­ни.

А Ми­лан је, пи­ше у књи­зи, био пу­ка зла­ти­бор­ска си­ро­ти­ња. Зе­мљо­рад­ник ро­ђен 1891. у Ја­се­но­ву, као де­ве­то де­те у ку­ћи си­ро­ма­ха Ми­ло­са­ва и Нов­ке. Де­тињ­ство и мла­дост про­вео је на оче­вом кр­ше­ви­том по­се­ду где су је­ди­но успе­ва­ли раж и овас. Жи­вот у стал­ној оску­ди­ци ство­рио је од ње­га скром­ног чо­ве­ка, по­ву­че­ног у се­бе, ко­ји се ни­ком ни­је за­ме­рио ни­ти се с ким по­сва­ђао. 

А кад се вра­тио из ра­та с од­ли­ко­ва­њем за­те­као је код ку­ће још ве­ће си­ро­ма­штво, ре­зул­тат су­ро­ве оку­па­ци­је. „То­ме тре­ба до­да­ти и не­бри­гу др­жа­ве. Обе­ћа­ва­ла је да ће по­том­ке шко­ло­ва­ти, пре­у­зе­ти бри­гу о њи­хо­вом здра­вљу... На­жа­лост, бр­зо је за­бо­ра­ви­ла сво­је ју­на­ке, ин­ва­ли­ди су ви­ђе­ни ка­ко про­се на бе­о­град­ским Те­ра­зи­ја­ма. Мно­го пу­та сам се уве­рио ко­ли­ко има исти­не у му­дрој из­ре­ци да се др­жа­ва се­ља­ка се­ти два пу­та: кад тре­ба да пла­ти по­рез и кад поч­не мо­би­ли­за­ци­ја”, пи­ше Ми­ли­сав Ђе­нић, до­да­ју­ћи и ово: 

„Рат­ни тру­бач Ми­лан имао је си­на и че­ти­ри кће­ри, ко­ји су би­ли не­срећ­не суд­би­не. Тру­ба­чев син Мла­ђен стра­дао је 1957. под не­ја­сним окол­но­сти­ма на од­слу­же­њу вој­ног ро­ка, а за­тим је умр­ла и ћер­ка Ми­лој­ка. Од жа­ло­сти за њи­ма Ми­лан је пре­ми­нуо 1959. го­ди­не. Ту­жна при­ча ове по­ро­ди­це на­ста­ви­ла се и пр­вих го­ди­на 21. ве­ка ка­да су три Ми­ла­но­ве кће­ри Бо­сиљ­ка, Ми­ло­са­ва и До­бри­на, три не­у­да­те ста­ри­це, жи­ве­ле у оче­вој ча­ђа­вој ку­ћи­ци у вр­ле­ти­ма Мур­те­ни­це. Ду­го без стру­је и во­де, у бе­ди, о че­му су и но­ви­не пи­са­ле.” 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Душан
Хвала Вам на овом чланку.
M
Tuga.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.