Уторак, 16.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Чујем да се Душановац доста променио

Ја сам једна отишла из њихових живота а они сви из мог. Њима недостајем само ја а сви они мени. Чини ми се да је њима било много лакше наћи замену за мене једну него мени за све њих. Зато се носталгија мери другачије.
(ЕПЕА ЕФЕ - Г. Лицовски)

Са последњим гутљајем јутарње кафе затварам поново прочитан роман Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве.” Кад сам затворила последњу страницу осетила сам потребу да забележим своја осећања и сећања.

Јуче док сам чистила полице са књигама, одвојила сам ову књигу да предложим најбољем пријатељу да је прочита. Његов Београд, његов Душановац, Вождовац, Коњарник његов крај. Иако је генерација после Љубе Шампиона сличност је ту. Можда само географска, али мислим да ће он боље то препознати од мене.

И тако седнем испред моје мале библиотеке, између још несређених полица, а прашњави посао оставим за сутра. Присетим се времена првих издања романа „Кад су цветале тикве”. Припадам генерацији која је нове књиге читала одмах, да би били у току када се прича и анализира са пријатељима. Одржавали смо књижевне вечери у нашим малим домовима културе. Сећам се како смо сви оправдавали а у исто време и осуђивали Љубу са Душановца.

Данас, када сам већ доста дуго емигрант, мислим да носталгија Љубе са Душановца није била ништа већа него моја данас, као и многих српских емиграната диљем ове планете.

(Пиксабеј)

Последњих пар година причамо често о одласку у Београд, Србију. Одлазак је свакако известан али чекамо да се светски проблеми реше, да би ми мали имали мало задовољства.

Књиге сам слагала на оне прочитане и друге које чекају на ред. Углавном, све нађене на српском већ су прочитане. Неке купљене, неке поклоњене са посветом, али измешане са књигама о храни, здрављу, рецептима.

Многе књиге на енглеском чекају ред. Неколицину сам прочитала и   два пута. Углавном оне лагане које су идеалне док се путује возом, или уз јутарњу кафу.

Остале ће вероватно још да чекају кад будем имала више времена, док усавршим енглески, или ће завршити у некој старинарници. Знам да однесем књиге да оставим а онда почнем да прегледам изложене старе књиге. Купим неку која неком другом није више требала. Лепо је прочитати неку тајну која је била важна оном ко је поклањао.

Тако књиге иду у круг док не постану потпуно неинтересантне и неупотребљиве.

Овде постоје мале уличне библиотеке, металне или дрвене кутије са кровом и стакленим вратима, као кућице. У њих стане десетак и више књига. Зависи од величине библиотеке.

(Н.Тркља)

Постављају се на одређеним местима по одобрењу званичне организације за уличне библиотеке. Књиге у библиотекама кућицама су поклони. Власници остављају разноразне књиге а библиотеке се налазе на оградама, зидовима, у паркићу, поред пута, близу школа.

Пролазници, намерници слободно могу да узму књигу коју хоће, прочитају је и врате. Могу да је оставе и у некој другом уличној библиотеци или старинарници. Кућице се затварају једноставно неком врстом „раубера” и не прокишњавају. Јуче сам оставила своју књигу отворену и окренуту на забележеној страници.

Јутрос диван осећај да ме књига чека. По употреби свих силних обележивача, оставити књигу окренуту на забележеној страници и држати је у руци диван је осећај. И кад ти мисли одлутају и спустиш књигу ти у ствари и даље читаш. И кафа више прија.

(ЕПА ЕФЕ - Г.Л.)

Искрено се надам да ће младе генерације имати срећу да упознају тај осећај. Можда не, нове генерације ипак имају своје изазове везане за живот и треба им оставити ту слободу да хватају своје возове и читају шта желе и кад желе.

Да се вратим Љуби са Душановца. Покушавам да призовем осећања после првог читања овог романа. Била су другачија времена, другачије даљине. Рођена и одрасла у Југославији која још живо живи у мени, поново прочитане странице изазивају носталгију.

Сећам се да смо ми читаоци као и критичари били узбуђени, понесени дивним  једноставним језиком Драгослава Михаиловића.

Садржај је такође био присан. Потпуно исти осећај као прво читање пре скоро пола века. Са истом лакоћом, у једном даху може се поново и поново читати. Само мисли после постају другачије, зрелије, са више сете него симпатије као први пут. То закључујем по подвученим реченицама, пасусима. Сада би подвукла неке друге.

Љуба Шампион је сентименталан, лудо наиван. Данашњи емигрант је оптерећен материјом која светли у даљини и све више измиче што су апетити већи, него осећањем да тамо негде у завичају постоје остављене живе и мртве душе, ливаде, шуме, улице, сокаци, калдрме и крајпуташи…

Кад су цветале тикве - (Фото Д.Жарковић)

Често размишљам о свом доласку у Аустралију пре скоро три  деценије. О престанку интензивног и присног дружења са пријатељима, познаницима, о познатом миљеу урбаног живота, о дугачким писмима размењиваних са родитељима, братом, пријатељима...

Сећам се коментара: „Јао благо теби, баш си срећна, немој да жалиш ни за чим, овде ништа не ваља, да ми је да могу негде да одем…”

А онда осетиш да их све мање интересује како си, како ти је добро тамо, све више имају своје нове пријатеље који се нормално појаве и стекну за време твог избивања.

Ја сам једна отишла из њихових живота а они сви из мог. Њима недостајем само ја а сви они мени. Чини ми се да је њима било много лакше наћи замену за мене једну него мени за све њих. Зато се носталгија мери другачије и дубље него само њихово „Јој бре где си тако дуго, баш смо те пожелели”.

(Пиксабеј)

„А ви ако некад одете на Душановац, погледајте га добро. Чујем да се доста променио, ако. Тада ћете се можда сетити да овде живи један човек који и кад стоји и кад хода, и кад се смеје и кад спава плаче за њим. Један човек који још може да се узда једино у рат.”

Покушавам да одагнам мисли, да ли је можда Љуба, зато што је Шампион, призвао рат у Југославији? Рат за који смо сви надали да то није и прижељкивали да ће већ сутра престати, Али не. Он се надао само неком малом, паметном рату, који ће га моћи мирно вратити кући.

Кроз целу књигу осећам Љубу Врапчета са срцем Шампиона, само се не слажем за рат. Ниједан не може бити паметан чак ни кад је мали. А наш рат је био велики и свакако не паметан.

 

М. Мијатовић – Сиднеј, Аустралија

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Смрда
Жестока патетика, зар је то ваш живот у иностранству?! Да је мој такав, нашао би прво дрво.
Danijela Jankovic
Meni se dopada tekst! Molim vas nastavite sa pisanjem….
Patetika
Zasto su ljudi koji ovde pisu iz inostranstva toliko nostalgicni? Svaki clanak isti. Ima li ikakvih hobija, interesovanja?
Борис М. Бања Лука
Патетична идеализација носталгичних емоција. Поменути роман није тако банализовао ствари.
Zoran
Gde je taj Dusanovac?
Драган П.
Душановац је негде, а Зорановац нигде.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.