Већина великих научника била је религиозна

У чланку „Кеплер и научници о Богу и човеку” поштованог господина протојереја-ставрофора Александра Средојевића дат је осврт у вези с мојим ранијим написом „Мајка великог научника оптужена да је вештица”. У потпуности сам сагласан с протојерејевим тврдњама да су већина великих научника, кроз читаву историју, били искрени верници цркава народа из којег су потекли.

На интернету, под насловом типа „Famous Scientists Who Believed in God”, добија се неколико спискова великих научника-верника из различитих епоха. У свом чланку споменуо сам научнике кажњене од стране црквеног и световног суда због њихових открића која нису била у складу с тадашњим верским догмама.

Међутим, нико од наведених научника није био атеиста, којих у то време практично није ни било. На пример, Никола Коперник, пољски католички свештеник, знао је да ће ставом да се Земља окреће око Сунца, а не обратно, изазвати револт и реакцију инквизиције, па је своју славну књигу дао у штампу тек када му је „душа била у носу”. Ипак, постојали су велики мислиоци који се, иако не атеисти, нису у потпуности уклапали у тадашње религијске прописе. Један од њих је филозоф Волтер, кога је Католичка црква за живота сматрала антихристом, да би после његове смрти, прешла преко његових грехова. Лав Толстој, вероватно највећи словенски писац, написао је многе текстове у хришћанском духу, али у старости запада у разне сукобе, међу којима и са сопственом породицом, а такође и с православном црквом. Црква с којом се разишао крајем живота, нажалост, ни до данас му није опростила. Такође, необичан је случај Ајнштајна, који, иако по народности Јеврејин, није у потпуности прихватао јеврејску религију, о чему говоре разни филозофско-религијски чланци. Ајнштајн, који је својим открићем фотоелектричног ефекта основао квантну механику, добивши за то Нобелову награду 1921, није се слагао с принципом неодређености, која је има битну улогу у овој механици. Своје противљење изразио је чувеном реченицом „Бог се не коцка”.

Што се тиче вештица, које су биле спомињане у претходним чланцима, њихово прогањање се продужило из средњег такође и у нови век. Прва вештица је спаљена у Шпанији 1481, а последња у Мексику 1850. У западноевропским земљама спаљивање је постепено замењивано вешањем, које је било такође без проливања хришћанске крви.

Последња вештица у Енглеској, над којом је извршена смртна казна вешањем 1684, била је Алиса Моланд. У Шкотској је то била Џенет Хорн, која је спаљена 1727, тј. у години Њутнове смрти. Последња вештичја жртва у Швајцарској била је 1782 Ана Гелди, али је егзекуција над њом била крвава – декапитација. Најчувенија америчка суђења вештицама била су у Сејлему 1692/93, са око двадесетак жртава. Последње такво суђење у Америци било је 1878. (година Берлинског конгреса), али су тада окривљене жене остале у животу. Последња спаљена вештица у Пољској била је Барбара Здунк 1811. окривљена за изазивање пожара који је уништио скоро цео град Ресел.

Драган Станковић,
Београд