Нови нивои ирачке нестабилности

Недавна масовна оставка посланика утицајног ирачког шиитског лидера Муктаде ел Садра изненадила је многе и унела нове неизвесности у политички живот Ирака, али би могла да се покаже као пажљиво планиран потез.

После октобарских избора Ел Садр је имао 73 посланика у парламенту и у савезу са сунитима и Курдима предводио највећу групацију са 182 места, али ни после три покушаја није успео да формира владу због недостатка двотрећинске већине неопходне за избор председника и премијера.

Тако су Садрови ривали из проиранског Координационог оквира шиитских партија добили неочекиван поклон. По Уставу упражњена места припадају другопласиранима на изборима, па је 40 посланика Оквира и 24 сунитска и независна већ положило заклетву док се чека да парламент 9. јула комплетира промене.

Оквир сада располаже са 130 посланика, али неопходно му је још 90 како би се изабрао председник. То значи савезништво са сунитима и Курдима, што није лако остварити, имајући у виду вишегодишње међусобно неповерење.

У томе је, сем неспремности на заједнички рад, највећа слабост Оквира, који је кратковидо себи нанео највећу штету, кварећи односе с потенцијалним етносекташким савезницима – Курдима и сунитским партијама које су се везале за Садра. Војно крило Оквира је чак бомбардовало Ербил, регионални центар Курда, и штабове сунитских странака.

Курди и сунити сада постављају своје захтеве, па би у таквим околностима преговори о новој влади националног јединства потрајали, уз питање да ли је споразум уопште могућ. Свакој влади без Садра не предвиђа се дуже трајање.

Садр је имао шансе да формира следећу владу, па се поставља питање ризика повлачења посланика. По свему судећи, ради се о калкулисаној стратегији којој је изненађење само један од елемената.

Оквир је притиснут унутрашњим расцепима насталим током шестомесечног конфликта са Садром, а то значи да не може да се стабилизује без значајне интервенције из Техерана, која би подразумевала наметање унутрашње дисциплине и нормализацију с Курдима и сунитима, који се и даље демонизују због претходног савезништва са Садром.

Одлучујући би могао да буде наредни потез Ирана. Званичницима у Техерану је јасно да предоминантно шиитска влада у Багдаду, без садриста, значи нестабилност, можда и понављање масовних уличних протеста попут оних 2019–2020, када су Иран и његови ирачки савезници били на мети демонстраната.

Иранци су љути због повлачења Садрових посланика, потеза који медији блиски властима у Техерану описују као „цепање јединства”. Шиитски политичари из Оквира сада очекују иранску иницијативу за решавање кризе како би се спречило да садристи изађу на улице.

Да ли то значи да би Техеран прихватио да садристи предводе нову владу? Иран је претходно прихватао овај захтев, али је тражио гаранције да не буду распуштене проиранске милиције и одлучан антикорупционашки захват како би се ослабили играчи Оквира, посебно бивши премијер Нури ел Малики.

Садр је то одбио. Сада, пошто је напустио парламент, Иран мора да преиспита своју позицију, да могуће прихвати Садра по цену губитка неких својих савезника. То је управо оно што се крије иза Садровог изненадног маневра уочи једномесечног посланичког одмора који оставља простор за договоре који су у свету ирачке политике увек вредели више од слова закона.

Уколико се Иран и Оквир не сагласе са Садровима захтевима, његов последњи избор је да на улици прихвате оно што нису у парламенту. Такво моћно савезништво могуће је најбоље за обе стране – демонстранте и садристе – да озбиљно уздрмају хронично нестабилан режим који опстаје на секташким поделама и корупцији.

У оптицају су три опције. Прва је формирање владе без садриста. Уколико Оквир успе да окупи кабинет, он би у старту био осуђен да понови судбину претходних влада националног јединства, а Ирачани на неефикасне јавне службе, дефицит економских прилика и још више корупције. Садристи би људе одмах извели на улице.

Друга су превремени избори, што је тешко оствариво због непостојања сагласности странака поводом изборног закона и комисија, а и чињенице да избори у Ираку знају да се припремају и 15 месеци. Трећа је прелазна влада, пропраћена уличним нередима и правним оспоравањима политичких странака и фракција.

Можда парадоксално, али највећи проблем садриста био би тренутак њихове победе. Већина демонстраната који не стоје иза шиитског лидера жели да сруши читав политички систем, док је Садрова намера да се на новим превременим изборима ослободи шиитских политичких ривала и формира владу под својом пуном контролом.

Да ли повлачење Садрових посланика утире пут да његови ривали формирају владу, а онда се суоче с превременим изборима и масовним незадовољством улице која би шиитском лидеру отворила нову шансу? Маневар је јасан, али резултат је непознат. Ирак је и даље у политичкој блокади.