Четвртак, 18.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЕКСКЛУЗИВНО: ЕДИ МАРСАН, британски глумац

Енглеско друштво је још веома класно настројено

Тамо још сматрају да треба да играм само улоге припадника радничке класе. Постоји та доза игноранције и ароганције
Edi Marsan (ЕPA-EFE/Daniel Deme)

56. КАРЛОВЕ ВАРИ

Карлове Вари – Филм „Веспер” литванско-француског ауторског пара Кристине Буожите и Бруна Сампера, који се налази у Главном такмичарском програму 56. фестивала у Карловим Варима, једини је откупљен за биоскопску дистрибуцију (укључујући и у Србији, „Мегаком филм”) још пре светске премијере.

Један од разлога за то свакако је и учешће британског глумца велике интернационалне каријере – Едија Марсана, који у овом дистопијском, постапокалиптичком филму налик на бајкe браће Грим, игра улогу окрутног и одметнутог Јонаса. У ексклузивном разговору за „Политику” Марсан говори о неким од својих најзначајнијих улога на великом и малом екрану, најављујући и нове филмске пројекте...

Први утисак о вашем лику Јонаса у „Весперу” јесте да ће учинити све да преживи?

Истина, прагматично је до нивоа неморала. Прагматизам га спречава да буде моралан. С друге стране, и Веспер и њен отац су идеалисти. Мислим да је то оно што стоји иза ових ликова.

Филм такође подсећа на бајку браће Грим?

Истина. Уживам да играм ликове који шокирају публику, али само ако их играм људски. Никада се не играм чудовишта. Увек желим да играм тако да можете разумети онога ко је урадио ужасне ствари.

Изнова и изнова играте негативце, лако добијате такве улоге?

Знате како, лице као што је моје такође у томе помаже.

Како као добар човек на личном плану успевате да спојите своју личност са лошим ликовима које играте?

Мислим да сви можемо. Сви се можемо кретати између греха и благодати, између добра и зла. Сви имамо потенцијал за ово и оно. Људи су сирови потенцијал и као глумац морате бити искрени да изразите та два пола у свом раду.

Одиграли сте толико различитих улога, отелотворили сте чак и лик Шимона Переса?

Да, то је фасцинантна улога. Играо сам заједно са израелским глумцима и било ми је веома значајно да седим са њима и разговарам и да чујем њихов угао гледања. За мене је и овај посао био велика одговорност, јер нисам ни Израелац ни Јеврејин. Али филмска екипа ме је усвојила, помагала и подржавала. Волим да улажем себе у друге културе. Ако то радите понизно и затражите помоћ, други глумци ће вам увек помоћи. Уз то сугерисали су ми да прочитам једну књигу о израелско-палестинском сукобу, чију је прву половину написао израелски, а другу половину палестински академик. Речено ми је да ће ми то дати бољу перспективу о Шимону Пересу јер се он кретао управо по том шаву.

Шта мислите о ставу да не-Јевреји не могу да играју Јевреје?

Мој етос као глумца јесте да ништа што је људско није ми страно. У филму, „Веспер” играм Јонаса који живи у дистопијском свету и стога је спреман да убија друге људе. Не живим у дистопијском свету и нисам баш вољан да убијам друге, а ипак га играм. Мислим да је проблем у аутентичности: ако је чињеница да неко из одређене културе игра улогу и даје оно што ће служити аутентичности – нека буде. Тајна је бити поуздан и аутентичан.

Потичете из радничке породице. Мислите ли да зато боље схватате стварност и живот онаквима какви заиста јесу? Да ли је и то разлог што сте се добро разумели са редитељем Мајком Лијем у филмовима Вера Дрејк” и „Безбрижна Попи” (Happy-Go-Lucky”)?

Не мислим да су мој друштвени статус и порекло оно што утиче на моју способност да играм, већ недостатак образовања. Школу сам напустио без сведочанстава. Одрадио сам праксу у штампарији, тако да заиста нисам био неки вредан студент. Постоји нешто у глуми, нешто што помало подсећа на музику што излази из стомака, а не из главе. Неки људи могу да напишу невероватан есеј, на пример, али глума не долази са те стране мозга већ са друге стране. Мислим да је то у извесном смислу оно што ми је служило у мојој каријери. Поред тога, брак мојих родитеља је био компликован, па је и моје детињство било тешко. Од малих ногу сам осећао потребу да разумем људе и свет око себе, управо зато што сам се плашио и доживео трауму. Мислим да ми је та жеља за разумевањем људи и живота помогла да постанем глумац и мислим да и Мајк Ли дели ту жељу. Ли такође није био добар ученик већ интелигентан човек. Сам филм такође произлази из стомака а не из главе и баш зато ми одговара.

Гледала сам филмску серију „Лопов, жена и кану”. Да ли сте оклевали да играте истинити лик – Џона Дарвина?

Пре двадесетак година мој пријатељ Педи Консидин снимио је филм „Тираносаурус” где сам играо лик насилног мужа Оливије Колман. Мој лик је био толико екстреман и толико увредљив да се створио веома „удобан” јаз између њега и публике. Публика може да га погледа и каже: „Не дај боже, он је ужасан човек” – али он нисам ја. Данас, након покрета „МиТу” ове идеје о токсичној мушкости и злостављању постале су суптилније, са више нијанси. Почињемо да истражујемо концепт „злостављања” у оквиру онога што називамо „функционалним” везама или браковима. У филму „Лопов, жена и кану” играм насилног мужа, онаквог каквог можете наћи у својој дневној соби. Он није био неко чудовиште већ човек за кога сте се удали. Након што га је видео, продуцент ми је рекао да ће се многи парови развести након филма јер ће бити много жена које ће се окренути свом мужу и рећи му: „Ово си ти, управо то радиш!”

(EPA-EFE/Facundo-Arrizabalaga)

Како дефинишете лик лопова?

Фантазиста, нарцис, а самим тим и лажов. Оно што се тиче нарциса попут Бориса Џонсона или Трампа, на пример, јесте да мисле да су једине округле фигуре на свету. Када вас лажу, не размишљају о томе да сте ви способни да препознате лаж, јер вас не виде као слојевиту фигуру већ као равну целину. Могу вам рећи нешто са мишљу „неће приметити лаж” док ви седите и мислите у себи „али сви знамо да лажете”. У томе је поента, нарциси не мисле да размишљамо баш као они. И лопов је такав...

Како објашњавате успех деветогодишњег серијала „Реј Донован” у којем играте Терија Донована?

Оно што се заправо догодило јесте то да ова прича о три брата из Бостона –  које су сексуално злостављали пастори из цркве, претрпели страшну трауму, а нису могли да је изговоре, па се то касније изразило у њиховој дисфункцији и насиљу – наишла на огромно разумевање публике. Мој лик – Тери је фасцинантан лик осакаћеног, али тврдог човека, веома мужевног мушкарца али и „мајке” породице, некако се понаша као католикиња која се не разводи од Микија Донована без обзира на све. Има неку подвојеност, неку сложеност која је изненадила гледаоце. Помало као Сопранови. Мислим да је то главни разлог огромног успеха серије...

Сада вероватно имате много нових фанова у Америци?

Да. Већ сам имао каријеру у Америци и пре „Реја Донована”, али на пример у Француској – где тренутно снимам пројекат – сви страшно воле серију док се она у Енглеској није баш „запатила”.

Шта мислите зашто?

Искрено, немам појма. Мислим да се свима који су гледали серију свидела, али нису је сви гледали. У Енглеској постоји та доза игнорације и ароганције. Енглеско друштво је још веома класно настројено. Тамо још увек сматрају да треба да играм само улоге припадника радничке класе.

Прошле године видели смо у Кану филм „Дан заставе” Шона Пена, како је било радити са њим?

Истина је да смо заједно радили и на снимању филма у Ирској 2016. године, под називом „Професор и лудак”. Он је глумио шизофреничара који је био затворен у менталној болници, а ја сам глумио чувара у установи. Имали смо много заједничких сцена и он је један од најбољих глумаца са којима сам радио. Када је почео да ради на „Дану заставе” послао ми је мејл са питањем да ли сам заинтересован да му се придружим. Тако сам одиграо агента осигурања. Његова кћерка је такође глумила у филму и мислим да је тражио глумце којима би могао да верује. Знао је са ким може да окружи своју ћерку како би се она осећала самопоуздано на сету.

Ми у Србији волели смо вас у улози инспектора Лестрејда у филмовима о Шерлоку Холмсу, Гаја Ричија?

Мислим да сам већ глумио у пет филмова Гаја Ричија. Онда ме је замолио да играм Лестрејда и то је било сјајно искуство. Џуд Лоу и Роберт Дауни јуниор су били невероватни. Играо сам Лестрајда са класним јармом на раменима окрећући га против Холмса. Било је смешно наравно.

Шта то снимате тренутно у Паризу?

Филм радног наслова „Френклин у Паризу” у којем Мајкл Даглас игра Бенџамина Френклина, а ја америчког председника Џона Адамса. Биће то филмски серијал од осам епизода.

Прочитала сам негде вашу изјаву о томе да Французи сматрају да сте згодни и да тамо можете бити и секс симбол?

Мој изглед је неуобичајен, али постоје одређене земље у којима те управо ова разлика може учинити сексуалним симболом. У Енглеској, с друге стране, приступ је много конзервативнији.

Ви сте и друштвени активиста?

Ја сам социјал демократа. Не волим популизам, ни здесна ни слева. Укључен сам и у пројекат који се бори против антисемитизма у Енглеској. Написала га је моја пријатељица Сара Солемани и бави се јеврејским устанком против нациста у Енглеској. Написала је улогу за мене, јеврејског таксисту, и рекла ми да морамо да будемо креативнији у начину на који идемо против антисемитизма...

Зоран Радовановић са супругом, Ива Племић Дивјак и Младен Ковачевић пред почетак разговора са публиком (Фото 56. КВИФФ)

И професор Радовановић пред публиком

Карлове Вари – Екипу српског документаристичког трилера „Још једно пролеће” на 56. КВИФФ, осим аутора Младена Ковачевића и продуценткиње Иве Племић Дивјак чини и професор др Зоран Радовановић по чијој је књизи „Вариола вера” и настао овај филм којем је подарио и свој нараторски глас.

 Ковачевићев филм је одабран за Такмичарски програм „Проксима” још у јануару, што је крајње неуобичајено, а фестивалски челник Карел Ох је то објаснио његовим „прецизним уклапањем у такмичарску програмску целину у којем има потенцијал да заблиста као концептуално храбар и задивљујуће прецизно режиран филм са сложеним и истовремено нежно изнетим паралелама са садашњим догађајима (пандемија) које доживљавамо”.

 Публика у Градском театру окретала се ка ложи у којој је седео професор Радовановић како би га аплаузом поздравила, јуче је Филмски центар Србије у част светске премијере приредио вечеру за екипу, а у тренутку слања овог написа у току је интензиван и љубопитљив разговор са њим и са редитељем Ковачевићем. За професора Радовановића питања је много, и у вези са епидемијом вариоле вере, али и за пандемију ковида која још није прошла...

Д. Л.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

kafica u Moskvi
U Herceg Novom je jedan svima poznat Srbin na penu od mora (kraj tunela Topla) sagradio pravi zamak sa svojim novokomponovanim grbom (!!!) po sred gradjevine. Na TV je nedavno izjavio da poseduje samo par kosulja i dve sportske trenerke. Covek se pravi Englezom. Pitam se da li on pripada engleskoj ili srpskoj aristokratiji...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.