Уторак, 09.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ГЛАС ПАЦИЈЕНТА

Значај подршке родитеља за живот с дијабетесом

Највећи изазов у ових 25 „слатких” година, али и мој најдражи подвиг, била је трудноћа
(Freepik)

Недавно сам прочитала питање: „Како бисте представили себе без помињања имена, презимена, година и посла који радите?” Натерало ме је да размислим, па бих одговорила да сам један радознали истраживач нових градских места и људских односа, пасионирани љубитељ црне кафе, мама подједнако радозналог двогодишњака, жена човека кога волим, докторка наука у настајању, а поред свега тога претерано „слатка” већ последњих 25 година. Ако бих се представила на класичан начин, рекла бих да се зовем Лена Платанић Аризановић, да имам 32 године, да сам по образовању мастер биохемичар и студент докторских студија биохемије, а по занимању ДНК аналитичар, као и да последњу четвртину века живим с дијабетес мелитусом тип 1.

Лена Платанић Аризановић, Удружење „Плави круг” (Фото лична архива)

Дијабетес је код мене, како сама рачуница каже, откривен 1997. године, када сам имала седам година, након систематског прегледа пред полазак у први разред основне школе. Додуше, моји родитељи су одлучили да тај систематски преглед иницирају нешто раније због онога за шта сад знамо да су карактеристични симптоми дијабетеса – нагло мршављење, изражен замор, нервоза, појачана жеђ и претерано мокрење.

Било је то једног јунског јутра. Чини ми се да се јасно сећам свега, а највише чекања лабораторијских налаза, које је, чини ми се, трајало вечно. Сећам се и те ужурбаности након саопштавања резултата и препоруке да се он, ипак, провери у (тада јединој) приватној лабораторији у граду. Била сам јако гладна, али сам морала да пристанем на још једно вађење крви. Пошто је гликемија и тада показала вредност од 27 ммол/Л, хитно су нас упутили у Београд, на Институт за мајку и дете.

Успут су ми мама и тата објаснили да ми је неки резултат повишен и да ћемо отићи код лекара како би нам помогао. Мени се само јако спавало. Сећам се и пријема на институт, када је измерена вредност шећера у крви од 42 ммол/Л и чуђења лекара и медицинских сестара како уопште функционишем. Ове вредности су ми остале у глави јер сам уз старију сестру већ била научила бројеве и слова, па се и мени тада чинило да је ово изузетно велики број.

Најдраматичније у тим тренуцима било ми је то што ни мами ни тати нису допустили да са мном проведу прву ноћ на институту из чисто бирократских разлога. Фалио је неки упут, папир, извештај, нешто слично, па су моји морали да се врате у Пожаревац. Сећам се да сам била узнемирена и уплашена јер је то била прва ноћ коју је требало да проведем сасвим сама, у болници и потпуно непознатој средини. Ситуацију је тада спасила тета, татина рођена сестра и моја колегиница хемичарка, која је уз помоћ свог белог мантила, изгледајући као неко ко ради на институту, успела да ноћ проведе уз мене. Искрено се надам да су се прописи од тада променили, па да родитељима омогућавају да буду уз децу од прве ноћи!

Дани након постављања дијагнозе значили су упознавање с новим стањем које је задесило моју породицу и мене, прва давања инсулина (тада се то радило уз помоћ класичних шприцева с прилично дугачким иглама), мерења шећера и свакодневне три ужине у виду јогурта, ког и данас, а чини ми се баш од тад, и не волим претерано. Након Института за мајку и дете отишла сам с мамом у бању у Аранђеловцу, а одмах су нам се придружили и тата и сестра и ту је уследила права едукација и осамостаљивање у животу с дијабетесом. Мислим да је у самом почетку мог „слатког” живота пресудна била реакција родитеља и сестре, који су успели да ја тај свој нови живот не доживим трагично. Сада, када сам и сама родитељ, могу само да наслутим колики је шок њима био тај сусрет с дијагнозом, али сам им до неба захвална што ни најмањи део тог стреса нисам осетила. Сигурна сам да је за моје схватање и прихватање овог стања било изузетно битно то што су се родитељи и сестра побринули да се на најбољи начин снађемо у новонасталој ситуацији, руководећи се принципом: „Шта је ту је, идемо даље.” Већ у септембру исте године нашла сам се у ђачкој клупи, а моји родитељи су пре свега тога информисали надлежне из школе о мом стању, па није било никаквих проблема.

Дискриминацију као особа с дијабетесом нисам доживела директно, али свесна сам да она и те како постоји. Члан сам, а трудим се да будем и активиста Удружења за борбу против дијабетеса града Београда „Плави круг”. Упознала сам и много дивних људи, од којих су ми неки постали пријатељи за цео живот. Разумевање и апсолутну подршку коју сам уживала од примарне породице имам сада у својој и заиста сам захвална и срећна што уз себе имам таквог мужа, родитеље, сестру, али и пријатеље. Поред њих, издвојила бих и своју драгу ендокринолошкињу др Зорану Ђуран, која је и у пола ноћи ту да дâ прави савет.

Живот с дијабетесом је попут живота с партнером – или пратиоцем: имате дивне периоде када се одлично разумете, а онда наиђу и фазе „свађа”, када вам се чини да радите све како треба, али опет нешто не функционише. Дијабетес се, као и људи, с временом мења, па у том вашем партнерском односу мора бити много стрпљења, толеранције и компромиса. Највећи изазов у ових 25 „слатких” година, али и мој најдражи подвиг, била је трудноћа с дијабетесом. На крају је дошао наш Борис, за кога је вредело борити се, а ја сам постала „слатка” мама.

У нашем здравству се у последњих 25 година, колико ја имам дијабетес, добар број ствари променио набоље, али морамо се под хитно угледати на наше комшије из земаља у окружењу и у Србију увести иновативну терапију, али и обезбедити континуиране мераче гликемије – сензоре свим особама с дијабетесом. Сада на њих имају право млађи од 18 година и особе на инсулинској пумпи.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.