Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Брзина светлости нове поезије

(Фото А. Васиљевић)

У наше време у којем све више владају анонимне технологије, и отапају се глечери, неко из угла собе поставља једно питање: коју још моћ има поезија. Пре свега је ли могућ опстанак песничке речи, која се макар начелно разликује од врло пролазних облика говорења, на којима се апсолутно темељи свака комуникација, од самоуслуге до мобилног, од нематеријалних мотора који се крећу брзином светлости, до ворд програма, од свадби до погреба, од политичких брифинга до рачуна за воду...

Да ли песничка реч ишчезава из света којег је призивала кроз шумове времена...

Велики француски песник који почива на брегу Сету, Пол Валери, морао је знати одговор на ово питање. Наиме, Валери је исковао живу метафору о разлици између речи које изговарамо (нпр. док плаћамо бочицу воде), или сваке друге речи изговорене у било којој комуникацији, и, са друге стране – песничке речи.

Реч коју тек тако изговарамо, слична је новчићу којим плаћамо у продавници бочицу воде, и, значи – нешто – што сама није.

Међутим, златник вреди колико и значи, јер његова метална вредност одговара његовој новчаној вредности. Тако, златник истовремено – јесте – и оно што значи.

И,  управо то и – јесте – одлика песничке речи – да на нешто не упућује тако да би од себе одвраћала како би се стигло негде другде, као што је то случај са новчићем којем је потребно покриће.

Упућујући се даље од песничке речи, истовремено јој се и враћамо јер, у самој речи потврђује се оно о чему се говори. Надам се да нас има који смо слично искусили. У облику у којем песничка реч –презентујући нешто – истовремено презентује саму себе.

Једног лета на гробљу у Сету, за које Бењамин каже да је најлепше гробље на свету, са погледом на Средоземно море, седео сам са Кољом Мићевићем на клупи поред Валеријевог гроба. Преврћући новчић у руци, Коља је надахнуто причао о Валеријевој метафори о новчићу.

Тако је говорио Валери, рекох, а да ли у нашем времену песник има још икакав задатак. Питање је сасвим просто, али не можемо бити задовољни и са простим одговором. Постоји ли још – песничка реч – у времену у којем свако осећа друштвени немир (који је осетио и Андрић, и нелагодност, коју је осетио и Сиоран), због анонимне масовности друштвеног живота, па и књижевног, ради чега се увек и изнова обнавља захтев за поновном обновом песничке речи.

Лично, уморан сам и од изналажења, и притиска масовности, разумљиво, уморан и од масовности у поезији.

Али, смемо ли узмаћи, и махнути шеширом, и замаћи за облаке и изнад нашег сињег мора. Није ли измицање ако поезију и даље сматрамо интегралним обележјем људске природе. Чини ми се да овде не би требало да буде нејасноћа као кад су у питању обични новчић и тајанствени златник.

У свету обожавања научног напретка који максимално исти свет и испуњава, постоји ли још такав спој речи да је у њима свако код куће; је ли још могућа песма у којој су – наши – и прозори и врата, и очи и уста, и кров и подрум, и будућност и прошлост, и биће и небиће, и свест и подсвест.

Има речи, али, сада, то су неке нове речи. Још су Грци измишљали нове речи за ствари које још нису постојале. Слично оном систему који чека нове елементе.

Ко то не разуме, слободно нека даскама закује прозоре, и препречи врата.

Али, и таква реч мораће да одражава сродност (како је говорио Гадамер о сродности песничких речи), сродност са репортажом, сродност са путописом, сродност с есејем, сродност с привременошћу, сродност с охлађеношћу техничког говора, да не кажем горива. А да ли је због свега нанизаног низ прст и перо, песничка реч више уопште могућа, следеће је питање које мучи истинске песнике. Како ићи даље.

У једном тренутку на сличној раскрсници, у свом времену, нашао се и Рилке. Куда и како даље. У писму Илзи Јар од 22. фебруара 1923. Рајнер Марија Рилке о свом односу према Богу каже: „Сада је између нас неописива дискреција.” И заиста, у његовим каснијим песмама Бог се више не појављује. У „Елегијама” само осећамо шум крила анђела, који је пре гласник људи него Бога.

Који су весници претекли, и чији су то весници, морали би знати они који још узимају перо у руку...

Докле смо стигли. Стигли смо до питања модерне лирике: да ли је подела песме на стихове још увек оправдана. Да ли је подела на слике оправданија.

Писац из Црне Горе

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.