Уторак, 04.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Чудесна путовања Дејвида Хомела

У Мексику смо чули слављеничке пуцње, а наредног дана смо наишли на блокаду на путу. Тек касније смо у хотелу сазнали да смо наишли на праву оружану побуну, каже америчко-канадски писац
Дејвид Хомел (Фото: М. Вулићевић

Нема лепше и занимљивије школе од путовања, а нема ни срећније деце од оне која путују са својим родитељима. Дејвид Хомел, америчко-канадски писац, сценариста, преводилац и новинар, који живи у Монтреалу, пише управо о таквим искуствима. Он је путовао са својим синовима (који су сада одрасли људи и имају своју децу), и са супругом, ауторком и илустраторком Мари-Луиз Геј. Те авантуре описао је у књигама: „Породична путовања”, „Пут под ноге”, „Лето у граду” и „Путујући циркус”. Ове романе за децу и младе објавио је „Архипелаг” у преводу Весне Рогановић, а Дејвид Хомел је недавно говорио о њима приликом своје посете Београду.

– Мари-Луиз илуструје наше књиге, пишемо их заједно, а она је и мајка мојих синова. Наша путовања делују чудесно, код куће смо у Канади, а час у Америци, у Мексику, Француској, Шпанији, Италији, на далматинској обали... Знали смо да останемо у Монтреалу, па и тада смо се добро проводили у свом граду. Сада кад посматрам ове приче, видим да су политичке теме остале исте. У Мексику смо чули слављеничке пуцње, а наредног дана смо наишли на блокаду на путу. Ту су нас пресрели дечаци који су нас преусмерили на другу страну, а тек касније смо у хотелу сазнали да смо наишли на праву оружану побуну. Сведочили смо једном историјском тренутку – каже Хомел.

Књига „Путујући циркус” прати путовања кроз Италију, Словенију и Хрватску, кроз Јадранску обалу. Све је почело позивом једног пријатеља, како прича Хомел:

– Имао сам пријатеља Слободана Дреновца, који је живео у Ријеци. Био је старији од мене, упознали смо се преко превода, он је превео моју књигу „Освајање врха”, коју је објавила „Геопоетика”. Једно време живео је у Америци, његов отац био је православни свештеник у Вуковару. Боравио је код мене у Монтреалу 1986. године и од тада ме је звао да дођем у Ријеку, као и на мало хрватско острво Вргаду. У Вргади постоји и прича о каменом лавиринту, али његов Минотаур био је човек... Обилазили смо многа места хрватског приморја, што је било занимљиво за моју децу, која су мог пријатеља и преводиоца звали Фред (због тога што његово име Слободан, потиче од речи „слобода”, на енглеском – „фридом”). Постојала је нека тензија у ваздуху због тога што је Фред имао српски акценат, а моји синови су то осећали. Путовали смо и кроз оне делове Хрватске у којима су некада биле борбе, ратом погођена подручја, што је у књизи описано у једној епизоди. Деца су видела једну страну улице срушених зграда, док је друга остала нетакнута. Моји дечаци су били зачуђени тиме – објашњава Хомел, додајући:

– За мене, као оца и писца, било је важно што су се моји синови зближили са Фредом, који као да им је постао други деда. Могли су са њим да разговарају о свему, чак и о неким стварима које ја нисам могао да им објасним.

„Копкало ме је то зашто би људи објавили рат својим суседима након што су читаву вечност живели заједно. Како ли је живети на таквом месту? Помислио сам на моје властито суседство. У мојој улици, људи су дошли из свих крајева света, говорили су различитим језицима и нико ни с ким није био у сукобу. Шта је кренуло наопако у овом месташцу, те су суседи једни другима постали непријатељи? У овом рату нико није победио. Једна страна је изгубила своје домове и морала да оде. И друга страна је отишла јер су се стидели онога што су учинили”, одломак је из романа „Путујући циркус”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.