Колико вреди српско жито

Стари Лец – „Сваке године у јеку жетве, код нас падне цена пшенице. Држава јесте уредбом прописала да ће по цени од 40 динара за килограм откупљивати 110.000 тона за робне резерве, али то је тек три одсто укупног рода у Србији. У тој количини нема нас малих произвођача за чију пшеницу, на откупним местима, важи цена од 33 динара, што је једва да мало претекне, кад се врате дугови и покрију трошкови за семе, комбајнирање, ђубриво, хербициде, нафту, који су троструко скочили од прошле године”, прича за „Политику” Душан Јокић, пољопривредник, власник регистрованог газдинства из Старог Леца, који је посао скидања хлебног жита са пет хектара завршио, сунцокрета има на три, и соје на још 15 хектара.

Ратарима, па и онима у јужном Банату, додаје, није јасно како је могуће да код нас откупљивачи дају двадесет динара мање, када је цена пшенице у окружењу, у Мађарској, Хрватској 55 динара, , док у Немачкој, рецимо, достиже 0,65 центи. Очекивали су више у атмосфери трке на светском тржишту хране, и родом укупно мањим за 30 посто у односу на прошлу годину.

У Старом Лецу у општини Пландиште, ситуација и у роду и у откупу је слична као и у другим селима. Пшеница се овде може предати на једном откупном месту, које држи приватна задруга. Откупљивачи воде игру на терену, а држе се правила, коју пак напомиње Јокић, диктирају велетрговци уз прећутну сагласност државе. На другој страни су такозвани мали произвођачи, који род морају да продају. Тако Јокић има 25 тона пшенице, био би задовољан и ценом од 45 динара за килограм, а за сваку испод 38, каже да је сигуран минус. Таква политика монопола је, оцењује Јокић, довела до тога да је и његов син Саво, дипломирани инжењер пољопривреде Универзитета у Новом Саду, запослен још и у једној агрофирми уместо да може да живи од рада на својој земљи.

„Проблем је већ дуго лош и закон о закупу државног пољопривредног земљишта. Наше газдинство има све машине осим комбајна, кућу, економско двориште са свим потребним помоћним објектима, пљевару, плаћамо порез, а Стари Лец поседује 1.656 хектара у државној својини, од којих ми ниједан нисмо могли да излицитирамо а нисмо једини. Продукт тога су нам све празнија села у Војводини и нико не треба да се томе чуди. Ако се овако настави, село ће нам постати само тракторска станица. На питање зашто и даље обрађујемо земљу, одговор је да ако то не чинимо ми, радиће то неко други. Затекли смо се овде и шта нам је друго чинити, јер фабрика овде нема. Фабрика су наше њиве. Земља нам је остала од предака, развили смо напредно газдинство које има све своје, и механизацију и знање, али то изгледа није довољно”, закључује Душан Јокић, пољопривредни произвођач из Старог Леца у јужнобанатској општини Пландиште.

Пшеница је берзанска роба

Стручњаци и познаваоци прилика на терену подсећају пољопривреднике да је пшеница берзанска роба и да се њена цена мења свакодневно, како на продуктној берзи тако и на осталим берзама и да се кретања цена преливају са глобалног тржишта и код нас. У овом тренутку, у свету је актуелан прилив већих количина пшенице која се нуди, а реч је о старој пшеници из претходне године. Све то утиче на понуду и потражњу, која је једини референт у формирању цена. Такође, напомињу да подаци са терена казују да овогодишњи род пшенице у јужном Банату није подбацио већ да је на нивоу вишегодишњег просека за ово подручје и износи од пет и по до шест тона по хектару.