Црпим животну енергију са овог кладенца

Млада уметница пиротских корена Ивана Костић (1993), мастер дизајнер ентеријера и намештаја, пресликала је своју Стару планину на својим сликама. Стару планину која је прошла кроз њене очи, спознају и машту и добила нове боје и нову лепоту. Стара, како је Ивана зове, сија ових дана са зидова Галерије „Чедомир Крстић” у Пироту. Пиротска галерија још један је од српских домаћина који је отворио врата сликама Иване Костић и старопланинским пејзажима. Изложба је и повод за наш разговор.

Ваше слике отварају нашим очима нову Стару планину. Некада је то зеленило лишћа које „цвета” у разним нијансама зелене боје. То измештање реалног у надреално на вашим сликама, згуснуто до симболике битног, ваше је ликовно дисање и дивљење у доминантним бојама Старе планине: у плавој и белој, поред зелене?

Каква увертира! Имате снажну моћ опажања и запажања, литерално веома снажно изражено опажање. Волим да чујем шта други виде и како доживе не само слике већ било који мој стваралачки чин. Није то само по себи сликање, пуно је ту промишљања, читања озбиљне литературе да би се до овога што имате прилике да видите дошло. Стручна јавност мој рад дефинише као апстрактни реализам. Што се боја Старе планине тиче, та резедозелена, плава и бела заједно могу бити застава мира на овој планети, размишљам у том смеру у овом времену.

Боје су час у пејзажу сведеном на реку, шуму, поље и небо, час на каменоглаво а водено Славињско грло или у детаљу лепотом прокључалих Росомачких лонаца. Куд год сте се загледали, шта год вас из Старе планине очарало и зачарало, чаролија је на вашим сликама проговорила вашим унутрашњим пејзажима Старе планине?

Пирот је за мене и моју породицу посебно место, град који је обгрлила Стара планина. Моје претке сви путеви водили су у Пирот а ни са мном није ништа другачије. Савремена наука је утврдила да је водена структура човека идентична са структуром воде места на коме је рођен. Због тога се наша унутрашња веза са местом рођења чува целог живота. Значи, схватање домовине нема само онај узвишени поетски смисао већ и потпуно конкретни физички садржај. Вода је аутентична, нигде на свету није иста. Конкретно старопланинска кап воде од које сам саздана, пробијајући се на површину кроз минерале, кроз планински материјал, упија тим током кроз планину све особине земљишта, биолошке информације, енергетску особину која је саставни део мене, ја црпим животну енергију из ове овде земље, са овог кладенца.

Сада када је Стара планина почела живим бојама да проговара из ваших гена, живота генерација ваших предака и ваше однеговане ликовне маште и осетљивости на боје, чини ми се да сте близу ликовног завета да је никада не напустите и да никада нећете поћи из Београда на Стару планину без боја, кичице и сликарског платна?

Мислим да сам бирала да се родим на Старој, као и да припадам овом јуначком народу који како све указује има најдубље и најдаље колективно сећање. Повратак кладенцу, како је исправно дат назив изложбе, поштујући дух времена и језик говорног подручја, односно извору, повратак је самом себи, говор опажања предака, колективног несвесног и свесног, материјалног и нематеријалног наслеђа које носимо у себи, вековима доживљеног, проживљеног, опаженог оком предака, записана импресија наставља ток из моје руке у око посматрача. Враћати се извору је континуитет тока постојања, наставак токова предака. Пирот. Завој. Црни врх... Непресушни извор, никада коначан, шум непрестаног трагања и никада коначног проналажења. У последњем доласку на Стару ишла сам у поход на облаке. Старопланинска вода, у ове јулске дане, испаравајући у атмосферу, обликује чудне и непоновљиве облаке који граде архитектуру неба. Влага заједно са светлошћу у атмосфери ствара невероватне боје на небу, ствара дугу, тај феномен је тренутно окупирао моју пажњу.

О тајновитој лепоти Старе планине, која није само фасцинација виђеним него и памћење доживљеног, говоре и други који су различитим поводима боравили на њој. У њој још живи и траје много тога чега на другим местима одавно нема. Она није само откриће него и откровење. Шта сте ви као сликар сазнали на Старој планини?

Велика истина! Нека тако и остане! На Старој планини још као дете спознала сам непредвидљиво понашање воде, то инстинктивно сазнање које је дошло непосредно у животу са силним планинским рекама да вода памти. Воде има свуда, у додиру је са свим материјама и може да сазна сва њихова својства и то сачува у својој меморији. Да ли су то знали наши преци који су воду претварали у лековиту и користили је за лечење? Прихватајући неку информацију, вода стиче нова својства, притом њен хемијски састав остаје исти а њена интригантност увек различита. Уопште није случајно што се у првим редовима Библије помиње вода као стваралац.

Како вам је Стара помогла да насликате своје пејзаже њеног простора?

Стара планина ми помаже да боље разумем себе, али и друге. У мом стваралаштву моје полазиште је област пермокултуре, повратак природи. Заговорник сам неговања нематеријалне културне баштине, у својим пројектима, залажем се да значајно место заузму делови нематеријалне културе Старе планине као што је пиротски ћилим, двопређне чарапе итд, да традиција буде присутна у дизајну савремених ентеријера. Тај мој однос је пре свега хумани поглед на свет, односно његову суштину.

Хоће ли упослени дизајнер урбаног ентеријера код швајцарске фирме наставити своје ликовне хаџилуке по Старој планини?

Долазак на Стару планину за мене је врста особеног ходочашћа, и све до коначног доласка радо ћу јој се враћати. Моје стваралаштво је позив да остваримо и заштитимо Стару планину у њеној основној бити, забринута сам. Росомачки лонци, Тупавица, Калуђерски водопад, Три кладенца, Драганов вир, Ћелави Исус, реликтна врста лептира „Licaena helle”, Топлодолска река, Црвени пешчар, Црновршка, Гостуша, боже мој.